Vremeplov

Natrag u pustinju realnosti, na redovna srpska posla i besposlice. Pa krenimo. Ne promače mi jutros (ponedeljak) da je u redovnoj kolumni u mojoj omiljenoj žutari, Blicu, Dragoljub Žarković napisao da je poseta američkog potpredsednika Bajdena ovoga puta protekla bez huliganskih pretnji da će – u znak odmazde za NATO bombardovanje – Beograd biti sravnjen sa zemljom, kao što je i Ocova instalacija javno deklarisane gej dame za popečiteljku prošla bez ibrećenja slavskog i domaćinskog pojasa, što je potvrdilo moje, ovde u više navrata iznošene tvrdnje, da u Srbiji ne postoje (niti su ikada postojale) organizovane grupe nacionalno i moralno svesnih siledžija koji se, je li, spontano okupljaju da brane čast naroda i otadžbine, nego da te grupe dolaze iz, nazovimo je, „duboke države“, vrlo slične dubokom internetu, na kome se, daleko od očiju zakona, obavljaju raznorazne mračne rabote.

Iz toga bi se mogao izvući zaključak da je „površinska“ država Srbija – samo kad to hoće i kad se namakne politička volja – u stanju da se očas posla izbori sa svim nasilnim i lopovskim spontanostima, ali da joj joj nedostaje politička volja, kao što je onomad nedostajala Ocu Vučiću kada je propustio da se oštrije ogradi od pokušaja rehabilitacije zloduha Miloševićevog vremena. To što je Oco blagoizjavio da nema nameru da živi u devedesetim, dostojno je svake hvale, ali lako može biti račun bez krčmara jer ako devedesete, uz pomoć Dačića i Mrke, odluče da Oco – a i svi mi džumle sa njim – živi u njima, ima u njima da živimo kao bele lale.

Socijalisti, međutim, na čelu sa Dačićem fakat su malo spustili loptu, ali ne odustaju od projekta oživljavanja devedesetih i ja ih – kao čovek i komunista – u toj stvari razumem – tada su bili svoji na svome, nisu morali da se uvlače u raznorazna (unutrašnja i spoljna) visoka dupeta i da strepe za ministarsku fotelju – znao se, brate, svaki nered – a ne kao sada, kada ih kontroliše i kada im zapoveda u ala i vrana.

Džaba su tu protesti javnosti i pojedinaca ako se država na čelu s Ocom – a da s kim drugim – ne odluči da Miloševića i njegovo nasleđe (bilo bi dobro i naslednike, ali je nemoguće) odgurne u ropotarnicu istorije, pa nek se tamo sude do mile volje. Ako je državi – i Ocu, naravno – pošlo za rukom da pacifikuje nacionalističke talibane, zašto joj, pitam se, ne bi pošlo za rukom da ućutka nasilno oživljavanje matrica koje su nas sve – uključujući i Miloševića – zavile u crno. U tom smislu apelujem na Vučićev smisao za humor da, kada bude upriličena sledeća gej parada, Dačića odredi da predvodi veselu kolonu „ispred vlade“.