Srpski zahod

Kada su mu u Sarajevo, u obruču vojske Ratka Mladića, kroz onaj tunel, sklonjeni od snajperskih hitaca svojih sunarodnika, došli prijatelji iz Beograda, iz tog ideološkog i strateškog centra za bombardovanje i izgladnjivanje Sarajeva, kada su mu došli, kažem, ti pripadnici Druge Srbije, koja se protivila ratu i samom napadu na Sarajevo, a sa čijom se tadašnjom hrabrošću i čovečnošću danas svaka srpska budala izruguje preko medija, tada je Izet, pominjući svoje poodmakle godine, prijateljima kazao: „Ja sam na zahodu života, što bi rekao Franjo Tuđman“.

Biti pesnik nije mala stvar. Pesnik ili živi svoju poetiku, ili ona nije autentična. A ironija je najneiskorenjivija metafizička potreba čoveka.
Leto je na zahodu, a svašta je u Beogradu imalo da vidi. Sa svih strana, moralo je, na primer, da trpi ono notorno neznanje Beograđana koji ime Savamala, kad hoće da kažu ili da napišu da se u njoj nešto dešava, pišu i izgovaraju ovako: „U Savamaloj“, kao da je Savamala ime za neku malu Savu, dakle, Savicu.

Reč je o Sava ma(ha)li, naime, Savamali, pa stoga pravilno govorimo kad govorimo da se u Savamali dogodila ona bahata suspenzija države koju je izvršila vlast. U Savamali, kao što govorimo u cigamali, ili u Jataganmali itd. Ali, to nije ono najvažnije, iako je simptomatično, što je ovo leto na zahodu čulo i videlo.
Bila je, valjda i jeste, u onoj galeriji u Knez Mihailovoj ulici, koju je svojim direktorskim nameštenjem prvi okadio srpski fašista Dragoš Kalajić, u Galeriji „Progres“, jedna partijska izložba, pod nazivom „Necenzurisane laži“, sa eksponiranim isečcima kritičkih napisa o vladajućoj stranci i njenom lideru, o banci i mideru. Izložba je čista budalaština, i kao takva kontraproduktivna za svog investitora i kuratora, plaćena iz kase stranačke samoljubivosti da bude ogledalo stranačkoj zločestoj kraljici. Na tu i takvu budalaštinu oštro su se zašiljila naša najtvrđa pera, da tupe svoju oštricu budzašto, i da ne postavljaju suštinsko pitanje – pitanje o poslovanja i ideologiji SNS-a. A sve je to mutno u SNS-u, drage moje beatriče!

Ubrzo po otvaranju budalaste izložbe u „Progresu“, organizovana je duž Knez Mihailove ulice izložba provokativnih karikatura Marka Somborca, autora zastupljenog svojim radovima i na izložbi u „Progresu“, tu u istoj ulici. Ako uzmemo u obzir da se i jedna i druga izložba ne mogu organizovati bez aminovanja partijskog i državnog čelnika Vučića, a ako ne baš bez njega, ono barem bez odobrenja gradskog dočelnika Siniše Maloga (ili Malija?), ili, makar, dočelnikova dočelnika Gorana Vesića, onda opet dolazimo do zaključka da su Vučićeva vlast i njen Kulturbund tu da, pre svega, unose simboličku i pojmovnu konfuziju u svakodnevni i politički život, sve dok se potpuno ne zatamne granice između onoga šta jeste i onoga što nije, između privida i istine.

Najkrupniji znak ove konfuzije jeste specifično mesto na izložbi u Galeriji „Progres“, dodeljeno jednom intervjuu Matije Bećkovića. Na zahodu svoje karijere, kako bi rekao veliki Sarajlić, Bećković na mala vrata ulazi među enfants terribles! Dame i gospodo, to je produkt ove konfuzije sa predumišljajem koju preduzima vladajuća ideologija, čiji je glavni pesnik i besednik bio i ostao Matija Bećković, i to od onda kad je Vučić stajao nad Sarajevom pod opsadom, među vojnicima i dobrovoljcima koji su odozgo pucali, iz topova i snajperskih pušaka.

Matija Bećković postaje, najzad, i zvezda društvenih mreža – fejsbuka, tvitera, instagrama. NJegov maločas objavljeni tekst, taj sarkastični predlog da se srpski jezik svede na dve reči, na ‘super’ i ‘jebote’, ima tušta i tma fanova, i, kako izveštavaju „žutare“, oduševljava Srbiju uzduž i popreko. Srbija umire od tog oduševljenja.
Jezik naš nasušni razvija se među mladima onim tokovima i kroz one kanale koji su im prokopali najuticajniji pesnici i besednici, kroz onaj svakodnevni život koji su im skrojili političari. Životu i jeziku te naše omladine, čiji je život dostojan sažaljenja, tom ostatku naše, od proćerivanja iz sopstvene domovine, preostale omladine – da parafraziram čuvenu, pogubnu frazu Matije Bećkovića o „ostatku zaklanog naroda“ – na račun čije budućnosti su udobno i na lovorikama živeli epski naši pesnici poput Matije Bećkovića, Matija Bećković se sada izruguje.

Nije li upravo Matija Bećković sav svoj talenat, koji je nekada doista i imao, upotrebio na to da srpski jezik svede na nekoliko reči i izraza, licitirajući o njima, kao na pijaci, i oglašavajući koje su to reči skupe i najskuplje, a koje jeftine! Tom i takvom pesničkom redukcijom, redukuje se sam život. Taj redukovani život, opustošeni život, uručen je našoj omladini, čijoj se upotrebi jezika danas izruguje onaj koji je svoje pesničke i besedničke apoftegme izricao kao direktive za redukciju i pustošenje tog života. U tom i takvom jeziku, osušenom od dresiranja za bojnu upotrebu i mržnju prema drugome, mlade generacije uspele su makar da udahnu nešto životnosti kroz nabrekle reči: super i jebote! Te reči danas žvaču zajedno i zdušno mladi Srbi i Hrvati, Slovenci i Crnogorci, Makedonci i Bošnjaci…
Leto je na zahodu, ali je još uvek vruće. Oduševljenje Bećkovićevom rugalicom srpskoj omladini širi se brzo. Muve se u rojevima okupljaju na njemu! Prokleto oduševljenje, pevao je genijalno mladi Crnjanski.