Dva promila, druže

Nema, dakle, dana bez neke srpske podele. Oko čega se ovoga puta podelila Srbija? Oko najave pooštravanja Zakona o saobraćaju saglasno kome će se auto-moto bekrijama safatanim u vožnji sa više od dva promila alkohola u krvi biti oduzimani automobili, pa posle, takav je plan – sasvim, inače, u saglasju sa tradicionalnom politikom sečenja uveta i krpljenja dupeta – bivati prodavana na javnim aukcijama, a prihod deljen sirotinji raji.

Čvrstoj ruci sklon deo Srbalja – što će reći većina – oduševljeno je pozdravio najavljenu rigoroznost, dočim je deo koji si laska da je evropski počeo da nešto zakera u smislu da je to protivustavno, da je kazna nesrazmerna prekršaju i pročaja. Šta će na kraju biti, videćemo, ali kako god da bude, siguran sam da će zakonodavac džaba krečiti, kao što je raznoraznim drugim strogostima džaba krečio, dok se broj saobraćajki s fatalnim ishodom iz godine u godinu samo povećavao.

Zakon je zakon, štono kažu, ako bude donet (usvojen), neka se sprovodi, ali sada i ja imam neka zakeranja. Kako i po kom osnovu oduzimati automobile sumanutim, a dibidus treznim dilberima koji danonoćno divljaju po gradovskim ulicama i kako (i šta oduzeti) državi koja – zbog nemara i nebrige, rupetina i džombi na kolovozima, kontranagiba u krivinama – takođe snosi odgovornost za popriličan broj saobraćajnih nesreća.

Očigledno je, nadalje, da Zakonodavac – ma ko bio – pojma nema ni o alkoholu ni i o ovdašnjem mentalitetu. Pa, ljudi moji, rakija i služi – između ostalog, naravno – upravo zato da bi razdragani konzumenti puštali sebi i mašti na volju, a ne davali ni pet para za zakone, sledstveno čemu će auto – moto bekrija na srpskim drumovima biti sve da za vožnju u pijanom stanju bude zaprećena smrtna kazna.

Pa šta onda činiti? Zabraniti alkohol? Pokušalo se to vaktile u Americi, pa Amerika umalo ne propade, manje zbog pogubnih uticaja apstinencijalne krize, a mnogo više zbog eksplozije kriminala. Ako mene pitate, ne treba menjati zakon nego ovde duboko uvreženi mentalitet „ne može mi niko ništa, jači sam od sudbine“, jer dok jednoga dana u dalekoj budućnosti većini populacije ne dođe iz dupeta u glavu da se neke stvari – vožnja u pijanom stanju, između ostalih – ne rade, ne zato što su zabranjene i što mogu koštati automobila, nego naprosto zato što se ne rade, kao što ne bi trebalo da se (uglavnom) trezni vozači zaustavljaju gde god im dune i naočigled svih pišaju pored puta, što će reći da problem smrtonosnosti srpskih džada pre spada u „resor“ ministarstva kulture ili možda prosvete nego MUP-a i pravde.