Gordo usporavanje

Evo, ne prođe ni deset dana, a u opticaj je ponovo puštena ideja o formiranju vojske Kosova, predaji Telekomove imovine vlastima lažne države i decidiran zahtev da Srbija sa Kosovom i Rusijom konačno uredi odnose u skladu sa uputstvima iz Brisela.

Usledila je, naravno, kontrareakcija, sasvim u skladu sa političkom filozofijom čobančeta koje se naljutilo na selo, pa samom sebi odseklo Crven Ban. Spoljni Dačić je momentalno u njegovom čuvenom stilu – i njemu svojstvenom logikom – blagoizjavio da će Srbija usporiti (kao da je negde žurila) proces pridruživanja EU jer „da je bolje ne otvoriti neka poglavlja nego ugroziti nacionalne interese“. Ta poruka je – kako to sa porukama naših državnika redovno biva – mnogo više upućena delu populacije koji je Dačićeva „izborna baza“, ali su je, zacelo, čuli i u Briselu. I držim da im je pala ko kec na desetku.

„Nacionalni interes“ je omiljeni džoker ovdašnjih paradržavnika koji služi za zabašurivanje mnoštva brljotina, a koji se – viđi vraga – u pravilu redovno poklapa sa državničkim ličnim i stranačkim interesima. Sam po sebi, inače, „nacionalni interes“ vrlo je jasan i određen pojam i (i trebalo bi da) znači samo jedno: mir i prosperitet nacije, ali zahvaljujući „našim posebnostima“, u Srbiji je poprimio metafizička obličja. U praksisu to vam je onaj gordi poklič – ješćemo korijenje, ali nećemo pokleknuti – izgovoren za sofrom prepunom jagnjećeg pečenja.

Dopuna izjave spoljnog popečitelja da to „ne znači da odustajemo od evropskog puta“ delu javnosti je – i to s dobrim razlogom – delovala nekako neuverljivo, pa se taj deo javnosti – ne sasvim bez razloga – uplašio da bi to mogla biti najava definitivnog odustajanja od evropskog puta, kojim – da se Dačić pitao – nikada ne bismo ni krenuli, a to što Dačić sedi „na“ raznim evrointegracionim vladama, ne bi trebalo nikoga da zavara jer je za tog svata dobra svaka politika u kojoj će biti ministar.

Nož i pogača i visak i mistrija, na sreću nisu u Dačićevim, nego u Vučićevim rukama tako da nam ostaje da sačekamo višnju presudu, a da čekanje prekraćujemo spekulacijama da li će – odustane li se od EU, što nije fantastična pretpostavka – Srbija – koja, po premijerovom javnom priznanju, nije u stanju da uspostavi kontrolu nad navijačkim grupama i beogradskim stadionima – biti u stanju da spreči formiranje vojske Kosova i da sačuva Telekomovu imovinu. Ili će – kao mnogo puta u istoriji – izgubiti i jare i pare.