Tiranin Kastro, Sokratov učenik

Nije sve u medicini i dužini života, govore i pametni, i u pravu su. Ali, puno znači kad jedna država, uz to i sirota, kakva je Kuba, ima jedan od najboljih sistema zdravstvene zaštite, ako ne i najbolji, i još besplatni, na svetu. Taj značaj se jasnije uviđa ukoliko se kubansko zdravstvo uporedi sa istim sistemima u najbogatijim državama – recimo, u velesili kakve su Sjedinjene američke države, u kojima je taj sistem klasno segregativan. Isto je i sa sistemom obrazovanja. Na Kubi je besplatno i univerzitetsko školovanje.

Kuba je zemlja gotovo bez nepismenih ljudi, to danas i vrapci znaju. Na početku sadašnjeg režima pismenih je u odnosu na nepismene bilo onoliko koliko je danas nepismenih u odnosu na pismene, izraženo u procentima. S tim obrnutim odnosom, starom režimu na Kubi je dobro išlo, jer je mogao da regrutuje čitavu armiju dobrih slugu i sluškinja bogatašima koji su tada bili vlasnici Kube i držali je kao kockarnicu i javnu kuću na otvorenom u tropima.

S obzirom na to, Fidel Kastro, za razliku od ogromne većine državnika, može mirno da legne u grob. Imao je rašta se roditi, živeti i umreti.

Bio je tiranin, pa to nije tajna, po uzoru na starogrčke tirane, ali takav da se tirjanstvu na Kubi mnogo više stalo na vrat negoli u državama parlamentarne demokratije, u kojima je samovolja kapitala neprikosnoveni vožd. U duhu cinizma današnjeg vremena i svoje spektakularne filozofske pozicije, to je precizno izrazio Slavoj Žižek kad je za Kastra rekao da je bio tiranin, ali da je imao i loših strana.

U direktnom televizijskom uključenju na vest o Kastrovoj smrti, Žižek je, u stvari, rekao da Kastro treba što pre da bude zaboravljen. Zašto? Zato, veli čuveni sofista, što kubanska revolucija nije ništa novo dala svetu: ni neki novi oblik socijalizma, ni neku novu kulturnu ili umetničku vrednost. Pre deset godina, kaže, posetio je Kubu i primetio da je osnovni stil života u njoj stagnacija, da ljudi žive u nekakvom zaustavljenom vremenu i permanentnom čekanju.

U jednoj stvari, Žižek je ovde u pravu. Socijalizam nije zabavan kao kapitalizam. Osim toga, da je građanin Kube, sa svojim svetonazorom, Žižek bi bio ili u zatvoru, ili emigrant i protivnik režima iz inostranstva. A samo na Zapadu i u kapitalizmu, koji je zabavniji od socijalizma, Žižek može da bude i kritičar kapitalizma i zvezda najvećih medijskih korporacija.

Kapitalizam, deco, jeste zabavan. U njemu nikad nije dosadno. Po vektoru profita on seje ratove po svetu, inicira rušenje gradova, masovni pomor dece i migracije, a horove kritičara protiv sopstvenih nedela snabdeva lepim honorarima za predavanja.
Sa revolucijom sve je dobro i zabavno dok se osvaja vlast i padaju glave, a onda, kako veli Žižek, nastupa dosada. U toj dosadi, gladni imaju šta da jedu, željni znanja imaju pravo da uče, a svi bolesni, bez obzira na socijalno poreklo i vrstu posla koju obavljaju mogu pod istim uslovima da se leče. Ako je cena ove dosade desetak pesnika u zatvoru, po uzoru na Platonovu preporuku iz „Države“ – onda moramo da odgovorimo na pitanje da li je to skuplje od razrušenih gradova i hiljada dece koja svakodnevno umiru od gladi i iscrpljujućeg rada kao manjak smisla višku vrednosti kapitala i njegovih formalnih ljudskih prava?

/Žižek govori da kubanska revolucija nije ništa novo dala svetu, valjda po uzoru na apologetkinju kapitalizma Ajn Rend, pri tom zaboravlja bit same stvari koja se otkriva u pitanju: šta je Kubanska revolucija dala svojim građanima koji bi inače bili obespravljeni i poniženi?
Dala im je upravo mogućnost da čekaju Godoa, kojeg u kapitalizmu svako može sebi da kupi u prvom šoping molu. Dala im je vreme.

Nad otvorenim grobom Fidela Kastra pljušte patetične zakletve i suze, ali i veselja. Kubanski emigranti, protivnici Kastrovog režima, slave u Majamiju smrt Fidela Kastra kao da se rodio novi život.
U toj kontradikciji nad otvorenim grobom Fidela Kastra nema ničeg novog ni čudnog. Jedni su slavili i Titovu smrt, dok se većina umotavala u crninu. Tako je bilo i sa Lenjinovom smrću, i sa smrću Staljina, tako je bilo i sa smrću Isusa iz Nazareta. Dok je on na Golgoti davao Bogu dušu, Jerusalim se radovao smrti te lude, a čitav njegov stradalnički put doživljavao je kao komediju. Tako je bilo i sa smrću Sokratovom. Dok su prijatelji plakali nad učiteljevim samoubistvom, u demokratskoj Atini mnogi su se radovali da tog dosadnjakovića skinu sebi s grbače.

I još nešto, o čemu se ne vodi računa! Najveći broj Sokratovih učenika, među onima koji su plakali dok je on umirao jer nije uslišio njihove molbe da mu omoguće beg, jesu tirani. Kad su sudije optuživale Sokrata da kvari omladinu, možda su, u demokratskoj Atini, na umu imale upravo to da Sokrat, pre svega, obrazuje buduće tirane. Jedan od njih, nesumnjivo je i Fidel Kastro.