U Čile po pravdu

Tužili su za ratni zločin trojicu sudija Vrhovnog suda Izraela, koji su pre par godina kao „izabrani apostoli pravde“ ogradu od Palestinaca duž Zapadne obale oglasili za zakonitu odbranu od terorizma. Za Palestince to je – sedam stotina kilometara dug, 2002. započet, još potpuno nedovršen – „zid segregacije“.

Iz detaljnog izveštaja telavivskog Haareca saznaje se da su petorica tužitelja sada državljani Čilea, a šesti i dalje živi u Beit DŽali, selu pored Vitlejema i svi imaju imanja, koja je izraelski zid odvojio od naselja. Stanovnici su peticijom od Vrhovnog suda jevrejske države tražili da se – ako je „jaram“ neizbežan – bar razumno prilagodi, kako je predlagala i grupa penzionisanih izraelskih vojnih eksperata iz Saveta za mir i bezbednost. U aprilu 2015. Asher Grunis, Neal Hendel i Uzi Vogelman su odbacili molbu.

Sada su „za ratni zločin“ prijavljeni sudu u Južnoj Americi. Čile je potpisnik međunarodnog Rimskog statuta pravde, koji predviđa univerzalnu jurisdikciju, pa daje pravo podizanja optužnica svim zemljama koje su mu pristupile, bez obzira na nacionalnost i mesto gde je zločin počinjen. Pravnici, koji zastupaju grupu Palestinaca ukazuju da se u tužbi oslanjaju na presedan Nirnberškog procesa Hitlerovim nacistima, po završetku Drugog svetskog rata. Moguća je – veruju – i istraga protiv „i drugih lica, odgovornih za podizanje zida“.

Čile je, inače, domaćin brojne palestinske zajednice, još od početka prošlog veka. Mnogi od njih potomci su useljenika upravo iz Beit DŽale, pa otud i nije neobično da se bliskoistočna pravda potraži na južnoameričkom kontinentu.

Međutim, sudsko veće Judit Guzman Martinez je brzo odbacilo tužbu, oslanjajući se na – kako prenosi Haarec – navode da Izrael nije ratifikovao odluku o osnivanju Krivičnog suda sveta, a pritom je u pitanju privatna imovina i radi se o regionu, a ne o državi u sukobu, pa stoga slučaj ne potpada pod međunarodno humanitarno pravo.

Advokati Palestinaca su odmah najavili žalbu Vrhovnom sudu Čilea. NJihova očekivanja su da će na višem nivou uspešno ukazati da univerzalna jurisdikcija dobila mesto u čileanskom ustavu, da stanovnici pod okupacijom moraju da budu zaštićeni i da – konačno – na dvadesetak pregrađenih kilometara u ataru Beit DŽale, oko kojih je podignuta tužba, nikad nije bilo terorističkih napada, pa zato otpada opravdanost potrebe za ogradom pored Beit DŽale.

Ideja o fizičkoj barijeri između izraelskog i palestinskog stanovništva je davna zamisao; predlog je još pokojnog premijera Jichaka Rabina iz 1992. Kasnijih godina se ostvarivao „na parče“, dok 2002. prvobitno neraspoložena za projekat, vlada Ariela Šarona u doba Druge intifade nije odobrila „na veliko“ odvajanje Zapadne obale, ali ogradom koja je „iz bezbednosnih potreba“ (zalazeći sa jedva 15 procenata u Izrael i značajno – 85 odsto – negde čak 18 kilometara na palestinsku stranu) dva puta duža od „zelene linije“, ranijeg razgraničenja sa teritorijom okupiranom u junskom ratu 1967.

Do danas ovaj štit nije potpuno završen. Kako ga Palestinci zovu, „Zid aparthejda“ je mešavina žičane ograde visoke pet metara i betonskih zidova, na pojedinim mestima i do osam metara, sa rovom na jednoj strani dubokim četiri metra i pored njega brižno poravnatom stazom za uzimanje otisaka, beleženje tragova obuće na drugoj, putevima za patroliranje izraelske armije i policije, a – naravno – sve je opremljeno raznolikim elektronskim senzorima. Radovi po kilometru staju najmanje dva miliona dolara, a u zvanično nepotvrđenoj računici godišnje održavanje košta 260 miliona dolara.

Kritičari ponavljaju da je ograda, „sintetizovana slika izraelske vladavine na palestinskoj zemlji“, više prikaz okupacionog geta nego sigurna zaštita od samoubilačkih napada, kako bezbednosne komande objašnjavaju i, zajedno sa političarima, tvrde da zid nije obeležavanje konačnog rešenja, koje ni po čemu nije izvesno, a još manje blisko.

Kao i Generalna skupština UN i Međunarodni sud pravde, nazvao je ogradu „defacto aneksijom“ i još 2004. godine je oglasio da je kršenje zakona i treba da bude uklonjena, a i da „ometaju pravo Palestinaca na samoopredeljenje“. Ali, kako ove odluke nisu obavezujuće, Izrael ih je, očekivano, odbacio kao „jednostrane i visoko ispolitizovane“. Bilo je, istina, po nalogu sudova u Izraelu nekoliko prilagođavanja „zbog utvrđenih ekonomskih potreba lokalnog življa“.

Na upravo završenom kongresu Fataha, koji čini okosnicu PLO, predsednik partije i države u nastajanju Mahmud Abas je ponovio da će put za ostvarenje pune nezavisnosti Palestine biti diplomatska, a ne oružana borba. Neposredni ciljevi su punopravno članstvo u Ujedinjenim nacijama, njenim agencijama i međunarodnim organizacijama i sudovima.

Šestorica iz Beit Džale to proveravaju malim koracima.

Mahmud Abas (81) je na većem ispitu. Mirovni proces je mrtav. Iduće godine navršiće se pola veka okupacije Zapadne obale sa prepuštenom odmerenom autonomijom. Izvesno je da nove generacije Palestinaca ispituju granicu trpljenja, ali sve jasnije žele i „političku katarzu“ na svojoj strani, dok Izrael rado ponavlja da „nema partnera“, ohrabren nadom da dolazak Trampa daje slobodne ruke ne samo za dalja jevrejska naselja na zemlji, koja je za Palestince njihova buduća slobodna država.