Korenje sveg zla

Tako dolazi i do neobično i bespotrebno oštre polemike između, s jedne strane, Zlatka Pakovića (Danas) i, s druge, Mijata Lakićevića i Dimitrija Boarova (Peščanik, Novi magazin). Za one sa jeftinijim ulaznicama, ova polemika se zapravo bavi pitanjem ko je jači ili čiji je veći – kapitalizam ili socijalizam. Nevolja je samo što se rasprava neprimereno vodi preko lika, dela i (nas)leđa Latinke Perović, mašeći poentu njene izvrsne knjige, ali to je druga tema. I sad, jedni za neslobodu i sveopštu nakaradu krive socijalizam i društvenu svojinu, a drugi za slično zlo i naopako krivi kapitalizam i privatnu svojinu. A ima tu i Loka i Hegela i Marksa da bi zazvučalo. Rasprava je ubrzo eskalirala, i to u međusobne optužbe za antizapadnjaštvo i zagovaranje zatvorenog društva, te za pionirski marksizam i površnost, odnosno za tačerizam, zaslepljenost, beščašće, krivotvorenje i nemoral. Uzgred, ovaj kolumnista i sociolog je ponosan na to što i lično poznaje Mitu i Mijata, duboko ih ceni, te redovno i sa uživanjem čita. Kolegu po kolumnizmu Pakovića ne poznaje lično, ali ga takođe i podjednako štuje. Ali, ovaj pokušaj doprinosa diskusiji nije nimalo personalan.

Dakle, kud svi Turci, tu i mali Juhas. Ono što je njemu zagrebalo ganglijicu zapravo je element diskusije o položaju i egzistenciji čoveka u raljama privatne svojine. Jer, za jedne je privatna svojina preduslov slobode i društvenog razvoja, a za drugog je ona osnov lične neslobode, porobljavanja i nehumanosti. Dok, bez otvorenog svrstavanja, ovoj polemici sa viškom strasti i ideološkog žara zapravo nedostaje malo više – antropologije. Naime, priča o privatnoj svojini, društvenom razvoju, (ne)slobodi i (ne)jednakosti ne počinje sa kapitalizmom i socijalizmom već sa – poljoprivredom. Na Bliskom istoku, pre jedno 10 hiljada godina. Jednostavno, sva trojica greše kada krivicu za nepravdu i nehumanost, ili za društveni napredak i razvoj, smeštaju na leđa kapitalizma. Ako ćemo da isučemo reference, suštinski se ne radi toliko o Marksu protiv Loka, koliko o Rusou protiv Hobsa. Drugim rečima, ko ne priča o poljoprivrednoj revoluciji, neka ćuti o kapitalizmu. Kako to?

Čovek, odnosno Homo Sapiens, postoji otprilike 200 hiljada godina, a najraniji dokazi za pojavu poljoprivrede datiraju iz oko 8000. godine pre nove ere. Što znači da je oko 95 odsto svog vremena na Zemlji čovek lovio i sakupljao hranu, živeći i tumarajući unaokolo u malim grupama. I sve do pre nekoliko stotina godina, većinu planete takođe su naseljavali lovci-sakupljači. U pitanju su (bila) egalitarna društva bez privatne svojine, u kojima se sve međusobno delilo. Lična svojina bila je minimalna (ono što se moglo poneti sa sobom), a nije se nimalo razmišljalo o tome ko je vlasnik nad zemljom, nad ribama u rekama i moru, ili nad oblacima na nebu. Sudeći po svim paleontološkim, arheološkim i etnografskim dokazima, život ovih praistorijskih ljudi (baš kao i preostalih plemena lovaca-sakupljača danas, npr. u Kalahariju, Amazonu ili u Australiji) nije bio bedan, surov i kratak kako je to fantazirao Hobs. Upravo suprotno. Relativno malo vremena su provodili u prikupljanju hrane koje je bilo u izobilju (radna nedelja od oko ukupno 15 sati!), a ostatak vremena su provodili u igri, plesu i seksu.

Dakle, komunistička maksima Svako prema mogućnostima, a svakom prema potrebama je odistinski važila u lovačko-sakupljačkim društvima malog obima. Sva hrana se delila, uz snažna osećanja grupne pripadnosti i brigu za grupno blagostanje, te uzajamnu međuzavisnost i solidarnost. Kada su antropolozi jednog Bušmana iz Tanzanije upitali zašto ne usvoji poljoprivredu kao što su to uradila susedna plemena, odgovorio je „A zašto bih, kada ima toliko mnogo mongongo oraha na svetu?“. S druge strane, ovi divljaci nisu ni naročito plemeniti, kako je to jednako fantazirao Ruso. U pitanju nisu (bili) nikakvi njuejdž marksistički hipici, jer i oni su ratovali sa drugim plemenima (uz ponešto infanticida i gerontocida). Norma o zajedničkoj svojini ili ravnopravnoj distribuciji svega i svačega bila je naprosto racionalni i pragmatični odgovor na tadašnje uslove života.

A onda se sve promenilo. Otkrićem ili pojavom poljoprivrede, ljudi su počeli da žive u sedelačkim zajednicama i odjednom je postalo jako važno šta je čije – gde se završava naša, a gde počinje komšijina njiva. Prisetimo se samo desete božje zapovesti: „Ne poželi kuće bližnjega svoga! Ne poželi žene bližnjega svoga; ni sluge njegova, ni sluškinje njegove, ni vola njegova, ni magarca njegova, niti išta što je bližnjeg tvoga!“. Ovo, a ne kapitalizam, jeste najbolji i/ili najmračniji iskaz o svetosti i nedodirljivosti privatne svojine. Nijedan drugi događaj i prelomni trenutak u ljudskoj istoriji nije imao toliko dalekosežne posledice po čovekovu egzistenciju kao što je to pojava poljoprivrede, sa pratećom privatnom svojinom. Ni otkriće vatre, ni štamparske prese, ni parne mašine, ni interneta, ni nuklearne fisije. I verovatno ništa drugo nikada neće toliko fundamentalno preusmeriti trajektoriju ljudskog života.

Naprosto, sa poljoprivredom su se bespovratno promenili svi društveni odnosi: i društveni status i društvena moć, društvena i porodična struktura, seksualnost i odnosi među polovima, način interakcije čoveka sa prirodom, bogovi u koje je čovek verovao, kao i dužina i kvalitet ljudskog života. Koji su zapravo dramatično i brutalno opali. Jer, sve do masovne vakcinacije u 20. veku, čovek u proseku nije živeo duže od praistorijskih lovaca-sakupljača. A živeo je mnogo teže. Umesto raznovrsne i bogate ishrane, čovek je počeo da se hrani jedino pšenicom ili pirinčem, postajući niži i neuhranjeniji. Počeo je da radi desetostruko više, od jutra do mraka. Sa pripitomljenim životinjama i u trajnim naseobinama došle su i nove zarazne bolesti. Baš kao i ograde, zidovi, robovi, vojske, te despotski i autokratski politički i ekonomski aranžmani. Pojavom viškova hrane, ironično ali i razumljivo, pojavljuju se društvene nejednakosti i ljudska beda. Ali, ko je mogao znati?

Zato je geograf DŽared Dajmond otkriće poljoprivrede nazvao katastrofom od koje se nikada nismo oporavili, a istoričar Juval Noje Harari najvećom prevarom u istoriji. Naravno, nama, u našim udobnim kućama sa frižiderima i radijatorima ne deluje tako, a poljoprivrednu revoluciju vidimo kao veličanstveni korak unapred. Ali, veli Harari, pogrešno je rasuđivati o par hiljada godina istorije iz naše sopstvene ili današnje perspektive. Prikladnije je da o tome priupitamo kinesku devojčicu iz 8. veka koja je umrla od neuhranjenosti jer je u selu propao zasad pirinča. Ili dečaka iz Mančestera iz 19. veka koji je u fabrici radio 14 sati za koricu hleba, ako je preživeo male boginje. Tačno je i da su mnogi pripadnici ljudske vrste u proteklih par stotina godina najzad stigli do kakvog-takvog blagostanja – do higijenskih naseobina, obrazovanja, efikasnih lekova i vakcina, lične bezbednosti i sigurnosti u pogledu hrane. Ali, ovo je treptaj u poređenju sa par milenijuma nakaradnog iskustva sa poljoprivredom. A postoji još mnogo prostora za napredak. Jednostavno, niko nas nije proterao iz Edenskog vrta slobodnog i ravnopravnog lova i sakupljanja. Iz njega smo izašli sami, želeći da za sebe uzgojimo gajbu neke proklete voćke. Drugim rečima, sejanjem semenki u zemlju, čovek je počeo da žanje ekonomsku, polnu i političku nejednakost, mukotrpni rad, kao i zarazne bolesti, karijese i despotizam. A sve to samo u poslednjih 5 odsto svog vremena kao vrste na planeti Zemlji.

I sad, kakve ovo ima veze sa prazničnom polemikom između spomenutih i uglednih novinara, publicista, kolumnista i prijatelja? Ima, u tom smislu što su i kapitalizam Pakovića i socijalizam Lakićevića i Boarova (i obrnuto) samo varijacije na temu mnogo dublje ljudske (ne)jednakosti i (ne)slobode. Privatna svojina nije nastala sa Lokom, baš kao ni jednakost sa Marksom, ili otvoreno društvo sa Poperom. Stvarni koren ljudskih nevolja je u korenju pripitomljenih biljaka. I to u dobu na koje smo zaboravili, pa ga nazivamo dobom pre istorije. Pšenica, a ne kapitalizam (ili socijalizam), jeste stvarni koren sveg zla, i osnovni uzrok ljudske patnje, nejednakosti i neslobode. Kako piše spomenuti istoričar Harari, prezahtevna i ljubomorna pšenica je pripitomila nas, a ne obrnuto – učinivši da trajno ostanemo na jednom mestu, rmbačimo od ujutru do uveče, hranimo se jednolično, i savijamo kičmu i kolena dok plevimo korov i nosimo čabrove sa vodom. I imamo gazde, vladare, popove i elite.

Zbog svega toga je međuodnos privatne svojine i ljudskog napretka toliko ambivalentna stvar, pa ispisuje polemičke stranice dnevnih i nedeljnih novina. S jedne strane, čovek je kao vrsta svoju slobodu i jednakost izgubio davno, mnogo pre i kapitalizma i socijalizma. S druge strane, povratak u doba pre poljoprivrede i privatne svojine, odnosno u doba lova i sakupljanja je nemoguć, koliko i apsurdan. Bar dok se ne dotučemo globalnim zagrevanjem ili nas ne raspali asteroid. Iako je ovaj kolumnista i sociolog jugoslovenske veroispovesti uvek i refleksno za Marksa i otadžbinu, važno (mu) je uokviriti ljudsku egzistenciju i nevolju u nešto širu perspektivu i (pra)istoriju. I zato, umesto ideoloških rovova i torova, neophodno je malo više pragmatizma i utilitarizma, odnosno racionalne i naučno obaveštene rasprave o tome kako gradualno i nepristrasno uvećavati čovekovu sreću i blagostanje. Dakle, paralelno širiti i jednakost i slobodu među ljudima, a ne samo jedno ili drugo. Što, uostalom, sva trojica polemičara svojim radom nesumnjivo čine.