Trampova mrlja

Evo, recimo, kako je Trampov trijumf uplašio komentatora zagrebačkog „Jutarnjeg lista“ Inoslava Baškera:

„SAD-u se dogodio narod“ – piše Bešker i dodaje: „A znamo što je događanje naroda učinilo Srbiji“. I vaistinu, čovek bi na prvi pogled mogao pomisliti da postoje frapantne sličnosti između Miloševićeve Srbije i Trampove Amerike, ali već na drugi, trezveniji pogled, jasno je kao dan da u toj stvari Amerika ne „kopira“ Miloševićevu Srbiju, nego da je Milošević (i ne samo on)- iako mu to ni u snu nije bila namera – neuspešno „kopirao“ Ameriku.

U Americi se, naime, još od njenog osnivanja narod neprestano „događa“ a populizam najkičerskije vrste naprosto buja i Beškerovi (i ne samo njegovi) strahovi bili bi utemeljeni da u politički sistem Sjedinjenih Država takozvani „očevi osnivači“ nisu ugradili duplo dno, sistem unutar sistema, koji je od Amerike – uprkos svim njenim protivurečnostima i nesavršenostima – napravio najmoćniju državu sveta.

Koga interesuju sitna crevca tog sistema, neka ode u Narodnu biblioteku i nek se lati starostavnih knjiga, nama preostaje taman toliko vremena (i karaktera) da opišemo kako to izgleda u praksisu. A evo kako. „Očevi osnivači“ – iako nisu čitali vladiku Rada – dobro su znali da je pučina stoka jedna grdna i da se njome najefikasnije upravlja opsenama i manipulacijom, ali su isto tako dobro znali – jer su izgleda čitali Taljerana – da apsolutna vlast apsolutno kvari, pa su sledstveno vlast američkih moćnika ograničili raznim ustavnim i pravnim „cakama“ koje se, doduše, neko vreme mogu zaobilaziti i izvrdavati, ali koje uvek ostavljaju otvorenom mogućnost da „narod“ smrsi konce političkom dilberu koji baš prekardaši.

Tramp možda izgleda kao kosmodisk, ali čisto sumnjam da tako deluje i ne verujem da bi mu – uprkos što povremeno izgleda drugačije – mogla pasti na pamet sumanuta ideja da se uzdigne iznad sistema i da pokuša prigrabiti apsolutnu vlast za sebe, što je u slučaju evropskih populizama – uključujući srpski – redovna pojava. Da je tome tako, možete se uveriti ukoliko se prisetite onomađašnjeg Kišjuhasovog teksta u kome je Aleksej na nizu primera pokazao da osebujni tipovi poput Trampa – bilo je i osebujnijih – nisu nikakav presedan na spisku američkih predsednika, što će, opet, reći da ljudi – bez obzira koliko nesposobni ili loši bili – nisu u stanju da upropaste dobar sistem. A američki je takav. Bar dok se drugačije ne naredi.