Moć politike i nemoć države

Bez preteranog entuzijazma, onomad je počeo da čita jedan članak o karijeri, političkim usponima ali i aferama tada aktuelnog, a sada bivšeg premijera Rumunije, Viktora Ponte. Za temu se zagrejao kada su u članku počele da se opisuju afere premjera Rumunije. Znatiželju, kaže, nije probudila njegova opsednutost skandalima, tipična za naše ljude. Sebi je, naime, postavio pitanje da li je u Srbiji tako nešto moguće?

Ne da li je moguće da se nekom ko je na visokoj političkoj poziciji dogodi nekakav skandal i tome slično. Toga ima napretek, barem prema sadržini naslovnih stana. Moj prijatelj se pitao da li je moguć scenario onakav kakav je usledio nakon sumnje da je Viktor Ponta, koju godinu ranije, dok je bio advokat i poslanik, izvršio neka krivična dela. Šta se dogodilo nakon što je na Viktora Pontu pala sumnja da je izvršio krivična dela falsifikovanja, pranja novca, sukoba interesa i utaje poreza? Državni organi zaduženi za otkrivanje i suzbijanje korupcije bez oklevanja su doneli odluku da pokrenu postupak protiv jedne od najuticajnijih političkih ličnosti u zemlji i da, povrh toga, privremeno oduzmu i ličnu imovinu aktuelnog premijera Rumunije. Ponta, već duže više nije premijer, ali organi i dalje rade svoj posao istražujući njegove moguće zloupotrebe.

Dilema koju je izneo moj prijatelj podstakla me je da se prisetim i nekih drugih primera kada su visoki politički zvaničnici dopali krivične istrage. Setio sam se da je aktuelni premijer Izraela, krajem prošle godine stavljen pod istragu zbog sumnje da je primao mito. Svakako, najupečatljiviji, bio je primer bivšeg premijera Italije Silvija Beluskonija. Odmah, pošto je posumnjao da je Beluskoni plaćao seks maloletnoj Rubi i da je tražio da je policija pusti iz pritvora, tužilac iz Milana je zahtevao istragu. Sudija Kristina di Sensko je bez dvoumljenja prihvatila zahtev tužioca i pokrenula postupak za dva krivična dela.

Prema tome, ako je mera ozbiljnosti države način rada pravosudnog sistema, a ne lične sklonosti Premijera, Italija je veoma ozbiljna država. Berluskoni je izveden pred sud i osuđen, da bi na kraju taj sudski postupak zajedno sa drugim postupcima i aferama doveo do pada Silvija Berluskonija sa vlasti.

Da li je u Srbiji moguće tako nešto? Da li je moguće u Srbiji da se pokrene i vodi krivični postupak protiv političara na vlasti zbog zloupotrebe funkcije? Utisak je ne, osim, ako njegovi partijski drugari nisu doneli odluku da u svrhu političke kampanje žrtvuju tog “mangupa“ iz njihovih redova. Štaviše, utisak je da nije moguće ni vođenje krivičnog postupka protiv nekog “nevaljalog“ opozicionara i nekadašnjeg funkcionera ukoliko za tako nešto ne stigne odobrenje od onih koji su na vlasti. To je tako zašto što se godinama, a možda i decenijama unazad, obnavlja tihi posleizborni pakt stare i nove vlasti o opraštanju svake zloupotrebe učinjene na vlasti. Taj scenario se ponavlja i prenosi sa jedne na drugu vlast, što kod političara pojačava uverenje da su zaštićeni kao retke vrste. Zato, kada odu sa vlasti, političari u Srbiji u prvo vreme možda i žale zbog “grehova“ na vlasti, ali kada vreme prođe i shvate da se ništa loše neće desiti, zažale zato što tih “grehova“ nije bilo više.

Tako stvari stoje ne samo zbog moći politike u Srbiji već i zbog potpune nemoći države i organa čiji je zadatak da otkrivaju, gone i sude visoku korupciju, koji su, stiče se utisak – “slobodni“ baš kao što je operski pevač Kozlovski bio “slobodan“ da peva šta želi u onoj priči sa Staljinom. Evo i priče za koju kažu da je istorijska istina. Poznati sovjetski tenor Kozlovski na jednoj zabavi u Kremlju od prisutnih je bio ubeđivan da otpeva neku ariju. Dok je ubeđivanje trajalo umešao se Staljin. “Pustite ga da peva šta želi“, rekao je Staljin. “Ali ja mislim da želi da nam otpeva ariju Lenskog iz Onjegina.“ Svi su se nasmejali, a Kozlovski je poslušno otpevao ariju Lenskog.

Zato, smatram, da je samo delimično tačna teza da bez slobode medija nema demokratije u Srbiji. Jeste sloboda medija važna, ali neselektivne odgovornosti nosilaca vlasti, sadašnjih i bivših, neće biti ako nema samostalnih organa zaduženih za pokretanje točkova pravde. Tek kada ministri i svi drugi budu uvereni da je izvesno da će se suočiti sa krivičnim postupkom ako učine krivično delo i da nadležni u tom smislu neće praviti izuzetke, bez obzira da li je neko na vlasti ili u opoziciji, da li je iz ove ili one stranke, tek tada se može očekivati da se pod pretnjom izvesnosti kažnjavanja ponašanje političara promeni, a Srbija postane pristojna demokratska zemlja. Tada će moj prijatelj dobiti odgovor kakav nije očekivao, ne da je moguće krivično goniti svakoga koje izvršio krivično delo, već je izvesno da će se to desiti.

Autor je predsednik Udruženja tužilaca Srbije