Barometar (ne)normalnosti

…odnosno da će `procenat glasova koji dotični kandidat dobije govoriti da je u tom procentu naša zemlja normalna`.“

Ovim rečima počinje tekst Muharema Bazdulja, pisca i novinara, koji je objavljen u „Politici“ pod naslovom: „Ko ne poludi taj nije normalan“.

Autor je namerno izostavio imena, naglasivši da „u ovom slučaju zaista vredi ono latinsko ‘nomina sunt odiosa’.” Iako bih mogao da se složim da su imena manje bitna, sumnjam da “glasniji deo ovdašnje javnosti” ne zna da je autor izjave na koju Bazdulj reaguje Božidar Andrejić, cenjeni novinar uglednog lista Danas, i da je tu “spornu” izjavu o “barometru normalnosti” izgovorio na TV N1.

U pokušaju da argumentuje stav da je prisvajanje „normalnosti“ opasna rabota, naročito u javnom diskursu, što kao ličnu grešku pripisuje Andrejiću, Bazdulj traga za etimologijom reči, analizira njenu svakodnevnu eksploataciju, poziva se na medicinu, filozofiju medicine, gramatiku, psihologiju, književnost. Autor navodi autoritete poput Ivana Ilića, Borhesa, čak Bregovića, čija parafrazirana rečenica dobija povlašćeno mesto naslova teksta. Kakva „bezrazložna pretencioznost“, da se poslužim Bazduljevim rečima.

Normalan je, veli Bazdulj, onaj na koga deluje sila argumenata, a normalni su valjda uvek u većini, dočim na nenormalne deluje jedino argument sile.

Banalno govoreći, a uz samo malo preterivanja, moglo bi se zaključiti da su Nemačka u vreme Hitlera, ili Srbija u vreme Miloševića – da ne posežem za drugim primerima – bile apsolutno normalne, gotovo idealne zemlje, budući da su pomenuti lideri, dakako snagom argumenata, ubedljivo pobeđivali na izborima.

U tom smislu nameće se jednostavno pitanje: je li većina bila normalna? Ili nešto nije u redu sa predočenom logikom?

Bazdulj dalje tvrdi, i delimično je u pravu, da je aproprijacija „normalnosti“ na „razini elementarne psihologije“, odnosno privatnog razgovora, „razumljiva i nije nešto što zavređuje preteranu osudu“.

Ali sa javnim govorom je nešto drugo, i s njim u vezi Andrejić je, opet banalno govoreći, a uz malo preterivanja, indirektno „optužen“ da kvari društvo.

Ako je Bazdulj čitao Platona, a nema sumnje da jeste, morao je znati kako je Sokrat dokazao da nije kvario, to jest da kao pojedinac nije mogao pokvariti atinsku omladinu.

Bazdulj takođe zna, neće biti da nije čitao Fukoa (Fuko, Mišel; Istorija ludila u doba klasicizma; Mediteran, Novi Sad 2013.), da vlast, isključivo vlast i njene strukture, uvek i svuda imaju tu opasnu privilegiju i moć da procenjuju (ne)normalnost, a s tim u vezi i da je tretiraju sa raspoloživim tehnikama i u skladu sa svojim potrebama.

I nisu bili neophodni lenjiri i etaloni, strani jezici i svetski pisci, naučnici i prostitutke, da bi se shvatilo da od upotrebe pojma normalnost, na način kako je to učinio Andrejić, društvu ne preti bilo kakva šteta ili podela. Taj toliko normalno prihvaćen pojam čak ni u državnom aparatu nije prepoznat kao uvredljiv, jer da je kod bilo koga izazvao uvredu ili duševni bol, onako kako to vidi Muharem Bazdulj, valjda bi se već oglasio najosetljiviji građanin u fotelji ministra policije.

Pripadam, dakle, onoj manjini, nesrazmerno glasnoj, na koju sila Bazduljevih argumenata ovoga puta nije delovala, što njihovom autoru ne oduzima pravo da za sebe prisvoji „normalnost“. Svaki pojedinac u ovoj zemlji, pa dakle i Bazdulj, kao i Andrejić, kao i bilo ko drugi (i baš zbog toga imena u ovom slučaju nisu bitna), ima pravo na svoje mišljenje, kao i na način na koji će to mišljenje izraziti. To je jedna od propisanih normi, no tih normi Bazdulj se hotimično ili slučajno nije setio.

Drugo, i baš u vezi sa ovim potonjim, Andrejić je potpuno u pravu: Saša Janković je jedini, ili jedan od retkih, makar još uvek nezvaničnih, predsedničkih kandidata, koji je poštovao i poštuje, naglašavam: poštovao i poštuje, ustavne i zakonske norme, u to valjda ne sumnja niko „normalan“, i upravo sa takvom reputacijom kandiduje se za predsednika države. Saša Janković se dakle kandiduje i radi u interesu normalne Srbije, drugim rečima u interesu pravne države. Prema tome, svi koji na izborima zaokruže ovog kandidata, daju glas za Srbiju koja neće biti korumpirana partijska država. Jer takva država nije „normalna“.

Tako sam ja razumeo Andrejićevu izjavu o „barometru normalnosti“.

Sa druge strane, stekao sam utisak da ni sam Bazdulj iskreno ne veruje u ono što je izneo kao navodni problem, za šta takođe postoji termin koji ovom prilikom neću spomenuti, te stoga i njegov tekst doživljavam samo kao mali prilog za intelektualnu (auto)biografiju, koja je bez sumnje dužna poštovanja.