Krug/soba/večnost (10)

A unutra, rekoh – povikah gotovo – u rakijašnici Vuković bi posle dužeg perioda tišine povremeno izvio desnu obrvu i obrvom pokazao krupnu muvu zunzaru – koja je godinama preletala iz jedne u drugu njegovu priču, a on nije imao srca da je umlati – i ja bih u prvi mah pomislio da hoće da mi kaže da muve nisu insekti, nego leteće mikrosvinje, ali bi Vuković – kao da mi je čitao misli (sigurno jeste) – izvio obrvu još više, do maksimuma takoreći, tako da bih u magnovenju shvatio da u stvari hoće da kaže ono što je govorio i Bohme Jakob (1575- 1624) – „da je muva zunzara u Bogu, više nego anđeo izvan Boga“ . Ne bih, rekoh, da širim defetizam i da predgovor za Vukovićevu knjigu skrnavim političkim insinuacijama, daleko im – i politici i insinuacijama – lepa kuća, ali smem se zakleti da je, najpre nagli preobražaj Titograda u Podgoricu, a potom Podgorice (u nekadašnjem značenju te reči) u modernu, iako skučenu, metropolu, načičkanu ministarstvima, luksuznim restoranima, buticima, kafeterijama, optočenu mermerom, okovanu bakrom, mesingom i ostalim obojenim metalima, smem se – ponovih – zakleti da je sve to, uzeto skupa, Vukoviću skratilo (ovozemaljski) život za najmanje deset godina – ili ga je, ne isključujem ni tu mogućnost, Vuković namerno skratio – jer se on naprosto nije mogao, u stvari nije hteo, uklopiti u uragansku zahuktalost niskih (i sve nižih) strasti koju su Podgoričani – sledeći žalosni primer ostatka sveta – pripisivali modernim vremenima – koja em nisu moderna, jer postoji otkako je sveta i vijeka, em s tim – apsolutno indiferentno prema tome na šta ga ljudi i kojom brzinom traće – nemaju ama baš ništa.

Dok je naš kolumnista na odmoru, objavljujemo odlomke iz njegovog romana „Totalna anestezija“