Korišćeni su u srpskom sportu i protivpožarni aparati, „puj-pike“ uglavnom važi kad su u pitanju ugovori i obaveze, „prevari i pokradi“ takođe nije baš retka biljka, kao ni pre(t)prodaja igrača.
Ipak, posipanje pepelom je nešto što ne izlazi iz mode, što se ciklično ponavlja prigodom nepogoda, sa istim akterima, istom retorikom, i istim efektima.
Za neki početak Posipanja Pepelom u modernom smislu može se uzeti „slučaj Uroš Mišić“. Da podsetim, bio je haos sa sve bakljadom i tučom s policijom na „severu“ stadiona Zvezde, momak s tim imenom je napao žandarma u civilu, pokušao da ga spali bakljom ili već nešto slično. Svi nadležni i spontano izazvani su graknuli kako se „sve“ otelo kontroli i kako država mora da reaguje. Od tog trenutka moglo se predvideti kad će i mediji, i državni organi, i političari redom, bili vlast ili opozicija, i „analitičari“ svih fela, horski propevati o huliganstvu i beskompromisnoj borbi protiv njega. Kolokvijalno se moglo reći: svaki događaj koji potrese želudac prosečne srpske domaćice izazvaće takve reakcije, kompletna akcija PP traje od tri-četiri, do maksimalno desetak dana, a onda se sve vraća u nenormalu.
Sledio je slučaj Taton, pa još mnogo toga sa manjim odjekom, pa serija Insajder na istu temu… Na početku se udaralo po nedostatku zakona koji bi to regulisao, pa se upiralo prstom od policije ka tužilaštvu i sudu i nazad. I onda je na red došlo ono što se u Srbiji u sve meša, i bez čega ništa nije moguće, a posebno pravosuđe – politička volja. I onda i premijer koji može sve prizna da ne može najmanje dve stvari: da privatizuje klubove, i izbori se s huliganstvom. I posle toga je sve moguće. Naravno, i „Banjica“, i „Čair“. I da neki lokalni policijski šef u Nišu „proceni“ da je bolje 600 „navijača“ kojima je ušlo u naviku da ulaze bez karte, pustiti u halu bez pretresa nego ih ostaviti napolju. I da iz Saveza, ali i klubova pohvale organizaciju završnice Kupa, eto, da ne bi one baklje koja zamalo ubi čoveka, bilo bi za pet plus.
Skoro svi koji su od ponedeljka krenuli u PP akciju, i mediji, i sami sportisti, i političari, i analitičari, nebrojeno puta su ushićeno govorili o fenomenalnoj atmosferi na stadionima kada bi gorelo na stotine baklji, o dvanaestom ili šestom igraču, uz, u poslednje vreme neophodno „Hvala Vučiću“, uvek je bilo i „Hvala navijačima“. I što je bilo više „navijača“, navijača je bilo sve manje.
Od „Banjice“ i „Čaira“ prošlo je pet dana. Seća li se još iko od „frapiranih“ šta se tamo tačno desilo?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
