Krug/soba/večnost (11)

… kod semafora na raskrsnici Četvrte proleterske i ulice Miljana Vukova skrenuo levo, ka Hotelu Crna Gora – gde je trebalo da odsednem i – verovao ti meni ili ne – zalutao, izgubio se u lavirintu pasarela, podvožnjaka, nadvožnjaka, avenija i bulevara sa po tri, pa i četiri kolovozne trake. Nisam iz principa hteo da se zaustavim i da upitam nekog prolaznika kako da stignem do hotela Crna Gora – ponos mi to ne bi dozvolio – pa sam sedamnaest sati i četrdeset pet minuta vozio po novoizgrađenim, meni nepoznatim, saobraćajnicama dok su mi vozači, sve Zećanin do Zećanina sve vreme psovali majku, što je bio jedini relikt nekadašnjeg podgoričkog duha.

Od rakijašnice preko puta Pobjede – sutradan sam to ustanovio – nije naravno bilo ni kamena na kamenu, sve što je ostalo beše šaka jada uspomena u mom sve nepouzdanijem pamćenju – jedan sto sa muvoserinama prekrivenom površinom od ultrapasa, dve stolice – na jednoj Vuković, na drugoj ja i ruka kelnera (Milun?) koja nam je decenijama prinosila vinjake, sve dok je, mnogo godina kasnije, prostorni planer, ing Dovijana Radanova Paraušič nije amputirala u visini podlaktice da bi napravila lebensraum za ruku konobara fancy restorana Dali – u koji Vuković nikada, siguran sam, nije kročio – a u kome Dovijana Radanova poslednjih godina – javno i na očigled sviju neudata – odlazi na happy hours – i to se pojavilo u Crnoj Gori – da ispija kampari sa nazovi poslovnim ljudima, dok joj se đed okreće u uleglom grobu, u Brčeli.

Bilo je ovo slovo odanosti i počasti za Vuković Miodraga, a.k.a. Brkicu (1947-2013) koji nije – kako se proneo glas – umro, nego je oko kruga “opisao” (da nijesam šta pogriješio u terminologiji, Slobo) beskonačnu kružnicu i koji je iz jedne sobe prešao u drugu, takođe beskonačnu.