Vojvođaneri

Onu o priznanju Kosova sam već komentarisao; ideje da od Rusa treba uzeti NIS, ili one o antifašizmu, ili, najzad, to da se Crkvi mora uvesti porez, spominjem sad ovde. Vesna Pešić je odmah rekla da to ništa ne vredi, Čanak je, veli, neozbiljan. Nama niko nikad nije dovoljno dobar, to je poznata stvar, ali daj da ne cepamo dlaku nadvoje. U Novom Sadu sam čuo da ga zovu čankoliz, a i to da ga je jedan kolumnist navodno nazvao bakalinom: valjda je mislio kad je to rekao da u ovoj našoj političkoj piljarnici Čanak trguje političkom robom. Možda je ponešto od svega ovoga Čanak i zaslužio, možda je predugo držao otvorenom kolaboraciju sa režimom – neću da protivrečim – i stiže ga osveta. Ali, ako politiku ne vidimo kao živo kretanje, onda smo mrtvi za nju, i Čanak je žrtva te inercije. Samo, doduše, relativna žrtva: njegovi su procenti u istraživanjima vrlo dobri, i on je na putu oporavka. To je važno, jer jači Čanak ima veću snagu da gura ideje za koje kažem da su vredne. Ponajveća mu je, međutim, osveta došla od vojvođanske elite (ma šta god to značilo) koja bi mu bila potrebna a koja se u jednom dugačkom redu postrojila iza Saše Jankovića. I inače su Jankovićevi sledbenici nekako puni strasti, ponekad i prepuni, ali ih je ovaj vojvođanski inače fini svet pretekao. Janković je danas (subota) u Novom Sadu, i nešto će se od toga moći videti i golim okom. Moram priznati da me je ta podrška iznenadila: potpisali su je ljudi kojima je pre svega Vojvodina na srcu (mnogi među potpisnicima znaju da ja to vrlo poštujem), ali prosto ne vidim – možda sam nešto propustio – gde su našli da bi baš Janković mogao biti garant tog njihovog zaveta. Neću da ograničavam ni Jankovića ni njih na samo odnos prema autonomiji, više je stvari u igri – ali oko glavne: Janković je dosad govorio uglavnom o državi i njenoj snazi. Jedan centralist i njegovi antagonisti u snažnom zagrljaju, nije li to paradoks nad paradoksima ovih izbora?