Zloupotreba Vojske u predizbornoj kampanji

Predstavnici režima u svojim nastupima permanentno zloupotrebljavaju VS, a razlog za to je svima poznat – tradicionalna popularnost institucije i poverenje u njene pripadnike prevazilazi popularnost bilo kog političara iz korpusa vladajućeg establišmenta.

Kada nedavna informacija o inspekcijskom nadzoru nad operativnim sposobnostima dela snaga VS za hitno reagovanje postaje medijska vest koju ministar odbrane koristi za ličnu promociju i podizanje političkog rejtinga, onda postajemo svesni parodije u kojoj se nalazimo. Svakom ko je služio vojni rok dobro je poznato da su vojne vežbe, provere i inspekcijski nadzori sastavni deo vojničke karijere i realizuju se praktički svakodnevno i naizmenično po jedinicama. Kontrola osposobljenosti jedinica je rutinska aktivnost i kao takva predstavlja predmet interesovanja pretpostavljene komande, GŠ VS i vrhovnog komandanta, ali ne i javnosti. U suprotnom, takva vrsta medijske aktivnosti bi mogla ukazivati na procene vojne ugroženosti zemlje od napada spolja, a sprovođenje sličnih aktivnosti bi imalo za cilj odvraćanje potencijalnog agresora. Kako nema takvih procena, niti se mobilizacijski pripremamo za odbranu zemlje, jasno je da se radi o medijskom spinu u cilju predizborne kampanje i pokušaja unutarpartijskog repozicioniranja. Takva vrsta eksponiranja političara (posebno u farmerkama) predstavlja političku manipulaciju i institucije i njenih pripadnika.

Opterećena dugovima i dugotrajnom tehnološkom stagnacijom, ni namenska industrija ne bi trebalo da služi za medijski sve češće propraćene obilaske političara, već da sinergijom celog društva rešavamo njene probleme, uključujući i neprimereni standard radnika. Lepo je organizovati vojnu paradu sa prototipovima složenih borbenih sistema, ali se građanima mora objasniti da većina prikazanih tehnoloških rešenja datiraju još iz 70-ih godina prošlog veka, te da kao takva nisu konkurentna na svetskom tržištu. Medijski se često prikazuju prototipovi višenamenskog oklopnog vozila „Lazar“, oklopnog vozila „Miloš“ i raketnog sistema „Morava“ koji se ne mogu samostalno proizvoditi u Srbiji, a za obećane sisteme poput rakete „Alas“ nemamo ni tehnološke mogućnosti proizvodnje. Samo jedan od razloga je odlazak najosposobljenijeg kadra u namenskoj industriji ili u penziju ili u inostranstvo. Drugi i mnogo važniji je to što naša spoljna politika nije u mogućnosti da obezbedi takav nivo strateškog partnerstva koji bi omogućio prenos sofisticirane tehnologije ili zajedničku proizvodnju sa strateškim partnerom.

Ukoliko nam samo ostaje strategijska vizija partijski kontrolisane kompanije Jugoimport SDPR koja podrazumeva sklapanje uvezenih delova i preprodaju na trećem tržištu, naravno uz naplatu provizije, onda je to poražavajuće, ne samo za dalji razvoj, već i za sistem vrednosti i poverenja koji treba da uspostavljamo.

Odluku o uvođenju nove opreme i naoružanja u VS donosi Glavni vojnotehnički savet kojim predsedava načelnik Generalštaba. Oni uspostavljaju kriterijume i definišu taktičko-tehničke zahteve koji se opituju i verifikuju u Tehničko-opitnom centru. Takva procedura i beskompromisni zahtevi za kvalitetom onemogućavaju borbene sisteme koji nisu konkurentni da se uvedu u operativne snage VS. Imajući u vidu da Žandarmerija nema uspostavljene takve procedure, nije iznenađenje da se u njihovim snagama vide vozila „Lazar“, ali u VS to nije izgledno. Razlog za to je očigledna tehnološka inferiornost „Lazara“ u poređenju sa sličnim borbenim sistemima iz sveta ili regiona.

Bez obzira na obećanje premijera da će još u martu 2016. godine otpočeti serijska proizvodnja „Lazara“, postoje objektivni razlozi zbog čega to nije moguće ni u narednom periodu. Savremena oklopna vozila bi trebalo da poseduju amfibijska svojstva odnosno da budu plovna. Samim tim „Lazar 3“ bi trebalo da poseduje propulziju, hermetizaciju, drugi izduvni sistem, modifikovani motor, hidrodinamičnu modifikaciju prednjeg dela (valobran), a pored toga i top koji ima automatski dvostruki izbor municije. Grube procene govore u prilog da je VS potrebno oko 300 oklopnih vozila točkaša za naredni period, ali s obzirom na finansijsko stanje i nemogućnost da sopstvena privreda samostalno omogući zahtevani kvalitet, takve potrebe ostaju na nivou želja. Nepostojanje strategijskih dokumenata odnosno kontinuiteta evaluacije bezbednosnih rizika i definisanja nacionalnih interesa u svetlu brze i teško predvidive promene bezbednosnog okruženja onemogućava Generalštab da blagovremeno planira razvoj svojih operativnih sposobnosti i oružanih snaga u celini. Primer za to je i finansijski netransparentna nabavka višenamenskih borbenih aviona MiG-29, gde Generalštab VS nije deklarisao 185 miliona evra u tu svrhu iz svog budžeta za opremanje, već mu to nameće politički establišment. Naravno da je donacija aviona dobrodošla, posebno kad se ne plaća iz vojnog budžeta, ali pitanje je kakav bi predlog opremanja Generalštaba bio da mu je stavljen na raspolaganje aktuelni budžet uvećan za 185 miliona evra.

Ovo ne treba shvatiti kao kritiku namenske industrije, a posebno ne VS, već kao kritiku politizacije razvoja, opremanja i modernizacije kako naših oružanih snaga, tako i namenske industrije. Vojska je bila i ostaće institucija od najvišeg nivoa poverenja građana Srbije, ali tu činjenicu ne treba zloupotrebljavati medijskim promocijama političara ili postavljenjima političkih poltrona kojima stranka ili ideologija i nisu toliko bitne koliko fotelja, čin ili mesto u nekom upravnom odboru. Vojska je uvek znala izabrati najbolje u svojim redovima i pustimo je da to i sada radi. Bez uticaja vladajuće stranke ili pojedinca koji o svemu odlučuje.

Autor je kapetan bojnog broda u penziji i sekretar resornog odbora za bezbednost, odbranu i vanredne situacije Demokratske stranke