Trinaesti igrač

Mi gostovali kod njih u Donjoj Toplici.

Ja spremio ove moje maksimalno.

Trenirali dan i noć, kidaju.

Jaki k’o zemlja.

Kaže meni njihov trener: Dobijamo vas sto posto!

E, nećemo tako kolega.

Padne dobra opklada, pred svedocima.

I čim je počela utakmica, mi im zavalimo gol.

Potapšem ja kolegu, onako drugarski.

Kaže on meni: Videćeš ti kad uđe Milivoje!

Ne prođe mnogo, slobodan udarac za nas, 2:0.

Opet ja potapšem kolegu, drugarski.

Kaže on: Neka neka, ući će Milivoje!

Odemo na poluvreme sa dva razlike.

Pitam ja igrače je li neko čuo za nekog igrača Milivoja, nemaju pojma.

Počelo drugo poluvreme, penal za nas, 3:0.

Meni već laknulo.

Pitam kolegu, onako drugarski: Pa kad će više taj vaš Milivoje?

Kolega se samo smeška, ali nekako čudno.

Moji se razigrali, osokolili se, damo im još dva gola.

Ja se više nisam ni obraćao kolegi, ipak, fer-plej, nema smisla.

Odsvirao sudija kraj, 5:0 kao vrata, ja odem da potpišemo zapisnik.

I naravno da usput pokupim opkladu!

Samo što smo seli u službene prostorije, uđe neki čovek.

– Dobar dan, gospodine Milivoje! – svi ga pozdraviše.

– Gospodo, potkrale su se neke nepravilnosti… Mora da se unese u zapisnik da gostujuća ekipa ima dva nepravilno registrovana igrača, jer su oženjeni u drugo selo, trojica su viđeni kako konzumiraju alkohol, pa su bili dopingovani… dresovi su im bili bleđi nego što je propisano… trener im se pre utakmice kockao, a u toku utakmice nesportski ponašao prema kolegi treneru…

I tako, izgubimo mi utakmicu sa službenim rezultatom 3:0.

Upoznam se sa gospodinom Milivojem, odbornikom vladajuće stranke u našoj opštini.

Zadužen čovek za sport.

Šta je tu je. Sportski smo podneli poraz.

Ali već smo u pregovorima sa gospodinom Milivojem za sledeći prelazni rok…