Site name

Suočavanje sa budućnošću

Svako ima pravo na svoje mišljenje. Ali, ako je u pitanju mišljenje prema kojem četnici nisu sarađivali sa fašističkim okupatorom i vršili masovne zločine, takav stav zaslužuje jedino podsmeh i prezir okoline, odnosno jednu sasvim nasilnu (eks)komunikaciju.

22

Piše: Aleksej Kišjuhas

18. jun 2017. 09:00

Više kredibiliteta imaju deca koja tvrde da nisu jela čokoladu pre večere, dok su im usta, zubi i nos umazani tom istom čokoladom. Pa ipak, 70 i kusur godina nakon Drugog svetskog rata, postaje moguće da se rehabilituju izdajnici, kvislinzi, ratni zločinci, koljači, pijandure i prostaci poput valjevskog geometra i četničkog komandanta Nikole Kalabića. Sve za, hvala restituciji, par hektara livade na Divčibarama ili gde već, a uprkos žrtvama, u inat istini, te na sramotu svih dobronamernih ljudi.

Jer, istorijski izvori i činjenice svedoče da su se Kalabićevi četnici posebno isticali u zverstvima prema civilima (Srbima i Romima) i da se narod više plašio njih nego nacista. Ovi četnici su 1943. godine živog ispekli Živana Đurđevića u selu Balinović kraj Valjeva, a poznata je i morbidna činjenica da Kalabić nijedan obrok ne jede bez pečenja. U selu Kopljari zaklali su 19 ljudi, od čega su sedam bile žene (a dve devojke od 16 godina), uz streljanje još troje Roma. Učestvovali su i u masakru u selu Vranić, gde je ubijeno 67 meštana, uglavnom žena i dece. Pod pseudonimima "Čika Pera" i "Ras Ras", Kalabić je u svojim depešama i naređivao ubistva ("Ispitaj još bar 3 čoveka za te ljude koji treba da se zakolju") ili izveštavao o njima ("Sve sam poklao").Bizarna je ironija da čak i pojedni četnici (uzalud) mole Dražu Mihailovića da obuzda Kalabića, detaljno opisujući njegovo bahaćenje, ubistva i silovanja, uz komentar – "Daklem (sic), to istorija čovečanstva nije zapamtila".

Do otvorenog savezništva Kalabića sa nemačkim okupatorom dolazi 1943. godine, kada je on lično potpisao sporazum o saradnji sa Vermahtom, prigodno se ufotkao, i naredio svojim ljudima da se (pod pretnjom smrti) "nemačke snage ne smeju napadati". Zajedno sa Nemcima, Kalabić je učestvovao u svim većim borbama protiv partizana u Srbiji, uredno izveštavajući Dražu Mihailovića o tome, a paralelno sprovodeći brutalan i nezapamćen teror nad civilima ili običnim ljudima. Čak i u četničkim izvorima i depešama stoji sledeće: "Kalabić lično prebio je u selu Ljubičevac tri čoveka i jednu devojku koji su posle četiri dana pomrli. Nisu bili u stvari krivi ništa.", "Od celokupnog br. stanja koje su poklali, 50% su nevine žrtve." ili "Vode borbu sa partizanima, oni im se uvek izvuku, pa oni posle zađu po selima i pokolju onaj nevini narod."

I onda, kako je moguće da se ovi izvori i činjenice tako olako o(t)pišu kao "komunistička propaganda" i "istorijski falsifikat"? Ili da se ozbiljno govori i piše o "zagonetki zvanoj Nikola Kalabić", kao da je u pitanju Rubikova kocka, a ne samo još jedan krvožedni izdajnik i bahati divljak, siledžija i ubica? Pa i izdajnik sopstvenog komandanta Draže Mihailovića, nakon ručka (od tri kokoši) sa Krcunom i Rankovićem. Da se drobi o nekakvim "čudnim okolnostima", misterijama i tajnama, dok je na delu samo još jedna banalost zla, u svom gibaničarskom džiberluku? S jedne strane, moguće je zato što živimo u dobu neprekinute nacionalističke kontrarevolucije i normalizacije srpskog fašizma. Ali, sa druge, zato što je ljudskim bićima psihološki nepodnošljivo da poveruju u to da su neke individue sposobne da kolju decu, siluju tinejdžerke i peku na ražnju druga ljudska bića.

S tim u vezi, valja podsetiti na Dvajta Ajzenhauera. Da, na tog izuzetnog američkog generala i ratnog heroja, 34. predsednika Sjedinjenih Država (1953-1961), kao i prvog vrhovnog komandanta NATO i rektora Univerziteta Kolumbija. Koji je, uzgred, pušio po tri-četiri paklice cigareta na dan, preživeo sedam srčanih udara, i kojem su pronašli čak 16 kamena u žučnoj kesi kada su mu istu bili izvadili. Ali, i čovek i junak koji je vešto komandovao uspešnim invazijama Saveznika na Severnu Afriku i Siciliju, a zatim i na okupiranu Francusku i nacističku Nemačku. I sad, neposredno nakon invazije na Nemačku krajem Drugog svetskog rata, general Ajzenhauer je želeo da se i lično uveri u verodostojnost priča o zloglasnim nacističkim koncentracionim logorima smrti (posetio je logor Ordruf, koji je bio deo mreže logora Buhenvald).

A bio je relativno usamljen u tome – čak ni sumanuto hrabri i neretko sumasišavši general Džordž Paton nije smeo da uđe unutra i da svojim očima sagleda taj horor i noćnu moru (pribojavao se da će mu od toga pripasti muka). Ajzenhauer je, međutim, bio mnogo dalekovidiji (i preskočio je ručak). A tom prilikom je navodno rekao sledeće: "Snimite sve ovo, donesite filmske trake, dovedite svedoke. Zato što će se negde tokom istorije pojaviti neko kopile koje će da ustane i da kaže da se sve ovo nikada nije dogodilo."

Okej, ovo je verovatno malo nakićena, ali i brutalno istinita i u-suštinu-pogađajuća verzija onoga što je zaista rekao. Jer u svojim ratnim pismima Ajzenhauer je zapravo napisao sledeće: "Namerno sam obišao svaki kutak i svaki budžak tog koncentracionog logora, zato što sam osećao kao svoju dužnost da od tog trenutka budem očevidac ovih stvari. I to u slučaju da se ikada pojavi verovanje ili pretpostavka da su priče o nacističkim zverstvima bile samo propaganda". Upravo zato, Ajk je zaista bio pozvao i Vašington i London, moleći ih da pošalju novinare, foto-reportere i kamermane da bi iz prve ruke zabeležili taj užas fašističkih zločina i kvintesencije zla. Nešto slično se dogodilo i kada su Britanci oslobodili logor Bergen-Belsen, pa su odmah pozvali ekipe BBC kako bi zabeležile ovaj pakao. Taj je tragični filmski projekat ekspertski nadgedao niko drugi do majstor strave i užasa, mladi Alfred Hičkok, i te su slike holokausta urezane u kolektivno pamćenje.

Dakle, ovo je bila sjajna lekcija iz suočavanja sa – budućnošću. Zbog čega treba da pamtimo Ajzenhauera kao predsednika, ali i čoveka pred koncentracionim logorom koji je znao da naprosto mora da – uđe unutra. Jer, dovoljno je dobro poznavao ljude da pretpostavi kako će neki Homo Sapiensi u budućnosti odbacivati, negirati, relativizovati ili pak rehabilitovati zločine nad 6 miliona Jevreja, odnosno 11 miliona raznih nepodobnih manjina. Da će nekakve bitange, pod podlačkim izgovorom skepticizma i mudroserskog zaverašenja, ove žrtve i njihove sudbine tretirati kao nezamislivo preterivanje, obmanu, ideologiju ili (posle)ratnu propagandu. Ili se pitati "A šta su oni nama radili?". Jer ako je tog holokausta i bilo, onda su ga valjda malo i Jevreji činili? General Ajzenhauer znao je i da će dobronamernim ljudima zaista biti teško da poveruju u razmere i u brutalnost fašističkih ratnih zločina. Da je uopšte moguće industrijski ubijati i po 2000 ljudi na svakih sat vremena u gasnim komorama. Ajzenhauer je odmah predvideo normalizaciju, relativizaciju i romantizaciju (tek poraženog) fašizma, pošto je znao da je mentalno lakše i utešnije pripisati to "propagandi".

I zato je, u ovdašnjem slučaju suočavanja sa budućnošću, bilo potrebno mnogo više priče i praktičnog sadržaja o zlikovcima u našim (č)etničkim redovima. O neromantičnim izdajnicima, kvislinzima, banditima, pljačkašima, silovateljima i koljačima dece, žena i starih, umesto pojednostavljene i romantične slike o celokupnom narodu koji se bio pobunio protiv inostranog okupatora. Iako u pokojnoj Jugoslaviji jeste bilo i spomenika i memorijalnih centara, i istoriografije i naziva ulica, i dokumentarnih i popularnih ("partizanskih") filmova, nacionalistička kontrarevolucija je temeljno uradila svoje. Spomenici su zaparloženi, nazivi ulica promenjeni, a filmovi zaboravljeni, ako se razonodno ne gledaju kao nekakvi vesterni ili naučna fantastika. Ali, "kultura sećanja" nije zgodna fraza ili sintagma za kintu sa evropskog projekta, već je to Ajzenhauerov obilazak svakog prokletog ćoška koncentracionog logora, bez obzira na muku u glavi i stomaku. Baš kao što su Saveznici na istu tu mučnu ekskurziju primorali sve fine i pristojne ljude iz komšiluka koji su, eto, samo gledali svoja posla pored Dahaua, Bergen-Belsena, Buhenvalda i Aušvica.

Drugim rečima, poenta nije samo u kritici ili osudi sudske rehabilitacije narodnih izdajnika koji su vršili (č)etničke zločine. Već u jednom nelagodnom skapiravanju da je i te kako bilo moguće da neki naši raspomamljeni bradati sunarodnici kolju, siluju, spaljuju i pljačkaju ljude sa drugačijim prezimenima ili svetonazorima. Da se takvo zlo i naopako ne bi ponovilo, kao što se već jednom ponovilo jeste – u Vukovaru, Sarajevu, Omarskoj, Keratermu, Foči, Srebrenici, Suvoj Reci, Vučitrnu, Beloj Crkvi itd. – neretko pod istim četničkim obeležjima i gibaničarskim simbolima "za kralja i otadžbinu", a protiv mladića, devojaka i dece sa drugačijim prezimenima. Nikada ne smemo zaboraviti koliko su fašisti i njihovi pomagači i bili i ostali banalno i brutalno zli. Koliko god je to teško svarljivo.

povezane vesti

Vakcine i činjenice

24

Piše: Aleksej Kišjuhas

Asteriks u istoriji

23

Piše: Aleksej Kišjuhas

komentari (22)

* Sva polja su obavezna

Potvrdite

Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.

Pajserr

18. jun 2017.

Bravo

Slavko

18. jun 2017.

Mnogo veću težinu bi imao, ovaj hrabro napisani članak, da ga je potpisao neko ko nije ni Kiš, ni Juhas, ni Kišjuhas...

zena

18. jun 2017.

Lepota tekst, gospodine Aleksej Kišjuhas.

peya

18. jun 2017.

Svako ima pravo na svoje misljenje. Osim ako ja kazem da nema. I posaljem ga na Goli otok.

SUDIJA

18. jun 2017.

Lepo sročeno , a žalosno što se o ovakvim stvarima ne govori na RTS-u ( da ne spominjem druge TV sa nacionalnom frekvencijom, tek je to SF-žanr ).

croser

18. jun 2017.

Bravo majstore! Penzionerskom umu godi što ima mladih koji kapiraju. Ima nade!

Ђорђе Ивковић

18. jun 2017.

"Сачувај ме боже људи који виде иза брда, а не виде шта им је пред носем!" - Чича Милутин. Де ти соколе испричај шта је било у Рајиној шуми, ето ти је пред носем у Новом Саду. Можеш и рецимо да испричаш причу о дечаку од 11 година (1934-то годиште) који је после рата стрељан, пошто је утврђено да је био "колаборант-агент". ИТД. На сваки твој пример, може се навести на стотине супротних примера. Шта год ти писао, четници нису имали амбасадора при НДХ типа Владимир Велебит. А зна се и ко је и коликим снагама напао Сарајево с јесени 1943., а ко је прискочио у помоћ већ готово сломљеним усташама и Немцима.

Milan Stanimirovic

18. jun 2017.

Kisjuhasu, citati i kafanski recnik su na Balkanu varljiva rabota. Valjevski Sud je tako odlucio i bez obzira na broj tekstova koji od cetnika prave maltene vukodlake sa kojih kaplje mast i krv, ta prica je prosla. Ako srbija hoce napred u Evropu onda se odluke suda moraju Postovati. Ne moze drzavni sud da odluci jedno a da novinaraki naruceni tekstovi pricaju drugo. Ovo je samo slika bolesti srpskog drustva. "Gibanicarski dIberluk" !!?? Pa mislim kako samo ovo moze i da se stampa, kakav je to nivo. Prodao drazu za 3 kokoske ??? List Danas ko da ima dve vrate redakcija, jedan dan brilijantnu a drugi dan kao da uzmu redakciju iz neke seoske krcme

Nikola

18. jun 2017.

Odličan tekst. Nepismenost i nekultura koju propagiraju sve vlasti od raspada SFRJ, doneli su relativizaciju i lažno predstavljanje uloge kvislinga u Drugom svetskom ratu. Dokaza za to da su četnici i njihovi čelnici bili kvislinzi i ratni zločinci, ima više nego dovoljno. Srbija je jedina zemlja gde je to tema. Probajte u Rusiji da izjednačite fašizam i komunizam, i čekaće vas dugogodišnja robija. Tamo sa tim nema zezanja. Čak i Putin, koji je autokrata i klasičan diktator, ruske "šešelje" je stavio iza brave. Tek da se zna. Civilizovan svet nećemo pominjati.

Milorad Obradovic

18. jun 2017.

Drug Kisjuhas mnogo gledao partizanske filmove! ccc

bogdan trojkaš

18. jun 2017.

Kako je moguće da se nesporni zločini ponovo razmatraju? Ono što ljude čini nezadovoljnim je činjenica da je sve učinjeno da se zločini pobednika sakriju. A možda ih nije ni bilo!? Na neki način je svesno ubistvo nedužnog čoveka jednak greh kao i ubistvo hiljadu takvih. Možda je došlo vreme da se i ti neuporedivo, po broju, manji zločini obelodane. Samo istina može zaceliti rane!

Đuro

18. jun 2017.

Kao bivši vojnik VRS i nevoljni svjedok povampirenog četništva mogu da kažem samo jedno: aferim!

simakosmos

19. jun 2017.

Nesporno je da je deo cetnika saradjivao sa okupatorom, ali takodje je nesporno da se deo cetnika, iskreno, borio protiv istih. Takodje je nesponeo da se o partizanskim zlocinima jednostavno ne govori i da su rat uglavnom proveli boreci se za vlast, a ne za oslobodjenje. Dok god realno ne sagledamo sta se sve desavalo u ratu, i u zasluzenu penziju ne posaljemo i cetnike i partizane, ovde nece biti pomirenja. Takodje navoditi Ameriku, koja je u trenutku kada dobija rat bacila atomsku bombu i ubila 200.000 ljudi, o kojima danas niko ne prica, i nazivati ih pacifistima je smesno.

Zdenko Sasic

19. jun 2017.

Gospodine Kisjuhas, Do poda vam se klanjam za vasu istrajnost u razoblicavanju srpskog fasizma.

JCDenton

19. jun 2017.

hajde malo o komunističko-partizanskim zločinima. Činjenica da do dan-danas još nismo odradili lustraciju te bagre je jedan or razloga zašto je u ovoj zemlji ovako kako je. Kakav NOB, kakvi bakrači. Moja porodica je stradala od komunista, nemojte vi da mi objašnjavate ko je veći zločinac.

Posmatrač

19. jun 2017.

Molim sve apologete četništva da objasne jednu stvar... Dakle, kako mogu zločini koje su zaista počinili pripadnici partizanskog pokreta, narodnooslobodilačke vojske i ratnih/poratnih komunističkih vlasti da aboliraju četnike za sva nedela tokom WWII?

sailor

19. jun 2017.

Ovakve komuniste sam viđao i po Holandiji i Belgiji, Nose Če Gevaru na majicama i uživaju blagodeti propalog kapitalizma. Možda bi vas neko i ozbiljno shvatio ako biste imali makar sitnu rezervu za podatke iz istorije koju su pisali komunisti u diktaturi. Ovako tekstovi koje pišete ne prelaze nivo onih na sajtovima navijača Zvezde i Partizana.

Игор Г.

19. jun 2017.

Шта учинише комунисти од људи!

Милић

19. jun 2017.

Пре свега, када неко користи такав речник делује изразито одбојно, бар мени, био он у праву или не. Претпостављам да је сврха привући више пажње, зарадити више коментара, покренути расправе и сл. На тај начин аутор вероватно у својим очима добија на значају, али чини ми се да је ова тема ипак сувише озбиљна за такво писање. Г. Кишјухас изгледа не разликује "правну" од историјске рехабилитације. То што је неко судски рехабилитован не значи само по себи да није вршио злочине већ да је осуђен у процесу који није био фер, у ком нису поштована његова људска права и слободе и начела правне државе. Процеси у Југославији из периода непосредно после Другог светског рата не могу послужити као неки светао пример као што је то рецимо случај са Нирнбершким суђењем. А чија је то кривица? Наравно оних који су све то организовали и на такав начин спровели. Да се то урадило како је ваљало данас не би било никаквог простора да се истински злочиници рехабилитују на суду. Примера ради Београдски процес је трајао тек нешто преко месец, Нирнбершки процес је трајао готово годину, а ради се о истом броју оптужених. На Београдском процесу на ком је осуђен Д. Михаиловић је између осталог у одсуству осуђен и Слободан Јовановић... Уопште нећу да улазим у било каква оспоравања или потврђивања али кад се пише текст који треба да има неку тежину онда се ваљда наводе и извори и поткрепљују наводи иначе то делује веома неозбиљно и паушално. На крају у самом тексту има неких нелогичности и контрадикторности. "Калабић ниједан оброк не једе без печења", а издао је Д. Михаиловића за "три кокоши". Како је могуће да су бескомпромисни борци за ослобођење и антифашисти заједно обедовали и сарађивали с једним таквим злочинцем и квинслингом, незапамћеним кољачем, човеком који силује, спаљује и једе своје жртве? Па какви су то људи...

Alexa

20. jun 2017.

Tako to izgleda kada mali Đokica umisli da je intelektualac i kolumnista.

@Милић

20. jun 2017.

Poštovani g. Milić u potpuno se slažem sa vašim komentarom, ali polazna osnova za čitanje tekstova "uvaženog" kolimnište treba uvek da bude "nije važno šta piše, nego ko piše".

Bilja

20. jun 2017.

Gospodine Kišjuhasu, za pisanje ozbiljnih tekstova nije dovoljna samo ljubav prema pisanju. Razmislite malo.