Zakon neverovatnoće

Zakon iz gornjeg naslova jedini je zakon koji je u Srbiji vazda na snazi i koji se striktno poštuje. Svi ostali važe (ili ne važe) samo ako se naredi „odozgo“. Ovo bi, uzgred, moglo biti objašnjenje ubistava dveju žena i jednog deteta u centrima za socijalni rad, koje je od mene, kao eksperta za crne hronike, zatražila moja e-prijateljica, komentatorka „Živčana“.

Ta (i mnoga druga) ubistva jesu užasna, ali se usuđujem reći da su sasvim u skladu sa svemoćnim zakonopravilom neverovatnoće saglasno kome se u Srbiji, od njenog nastanka, oduvek i svakodnevno, događaju neverovatne stvari, ali to javnosti primeti tek kada neka stvar dobije krvav epilog. Imam za to primer iz porodične istorije. Moj blaženopočivši deda po majci bio je vojnik u Prvom svetskom i po prirodi stvari izložen velikoj verovatnoći da ga pogodi neprijateljski metak ili raznese dušmanska bomba, nekako je, međutim, uspeo da preživi, da bi u prvom sledećem ratu – u kome zbog godina nije učestvovao – život ipak izgubio od metka, ali na neverovatan način. Nisu ga, naime, ubili mrski zavojevači, Nemci (ili bar Bugari) streljali su ga Srbi, doduše u partizanskoj alotropskoj modifikaciji, ali to im nije menjalo nacionalnost. A zašto su ga streljali? Da deda možda nije bio saradnik okupatora? Ma jok! Nije ni luk jeo ni luk mirisao, ali je bio „truli kapitalista“ i „eksploatator“, što je za užičke republikance bio dovoljan razlog da ga, zajedno sa još nekoliko stotina uspešnih privrednika, kafedžija i dobrostojećih seoskih domaćina iz tog kraja postave uza zid.

O tome koliko je „truo“ kapitalista bio moj deda, neka govore brojke. Nakon što je deda na inicijativu mog brata od ujaka rehabilitovan, Komisija za restituciju je posle mnoštva peripetija nama, naslednicima basnoslovnog dedinog „trulog kapitala“, vratila svu konfiskovanu imovinu. Procenjena vrednost celokupne imovine – 250.000 evra. Pa jebem ti kapitalizam! S druge strane, smeo bih se opkladiti u nasleđeni (mrtvi) kapital, da toliku sumu, samo u jednoj od nekoliko prljavih čarapa – nekretnine i koferčiće da ne računamo – poseduju današnju neokomunisti Dačić i Vulin, a eto, niko ih nije streljao.

Što opet ne znači da jednoga dana neće! Sakloni Bože da bih želeo da osvane taj dan – ja u stvari godinama džaba krečim da taj dan nikada ne osvane – ali zahvaljujući ovdašnjoj pameti i po zakonu ovdašnje neverovatnoće taj dan uopšte nije neverovatan. Jer pazite, kad bi se, ne dao Bog, ostvario Vulinov i Dačićev vlažni san, pa se EU urušila i odala se ratu, sve bi ovde, garantujem, bilo isto, ako ne i gore, kao 1941. Dobro, de, da ne preterujem, kao okretni ljudi Vulin i Dačić bi se bezbeli snašli i našli se na pobedničkoj strani streljačkog stroja, ali u ovoj sumornoj priči Vučić i Dačić uopšte nisu važni, oni su, uostalom, u svakoj priči važni samo zahvaljujući zakonu neverovatnoće. Pa vi vidite!