Četiri filozofa Nove Atlantide

Sada, kroz sablasno jutro polurazrušenog grada koji miriše na barut, obilazeći leševe branilaca i konja, hita ka zgradi Pošte da bi svoj rukopis poslao izdavaču. U ovakvim okolnostima slati poštom jedini primerak rukopisa koji svetu napokon otkriva poreklo i svrhu, može jedino čovek duboko siguran da u istoriji uvek ostaje samo ono što treba da bude sačuvano, a da propada sve ono što treba da propadne.

Vrativši se potom kući, Hegel seda za pisaći sto i, pušeći cigaretu za cigaretom da bi ostao budan, piše pismo svome drugu Helderlinu. Obaveštava ga da je dugo promišljanu i dugo stvaranu knjigu najzad napisao, pri tom naročito ističući svoju radost što je to učinio upravo u ovom trenutku i u ovakvim okolnostima. „Nema boljeg vremena za ovu knjigu. Novi događaji nižu se po logici njene spekulacije. Napoleon je pred vratima Jene, duboko u srcu naše domovine, i ja sam, valjda, jedini Nemac koji ne strepi pred topotom njegove konjice, nego joj se raduje kao što se budući imperator raduje glasniku koji mu donosi vest o smrti njegovog prethodnika. Napoleon proizvodi povest i uvodi svet u novu epohu. On nije sablast koja seje smrt, nego Navestitelj novog života. Svetski duh je danas dvostruko prisutan u Jeni, dragi prijatelju: u mojoj knjizi i u generalu evropske prosvete. Vojskovođa koji, dakle, nije vođa samo vojske, buduća je i nemačka stvarnost – i ko to ne razume, ništa ne shvata. Ja, evo, dočekujem tu stvarnost kao njen prvosveštenik, a umalo kao prvomučenik. Pre tri dana, naime, dok sam govorio o značaju Francuske revolucije i o epohalnoj ideji slobodnog građanina, koju Evropom šire upravo Napoleonove trupe, malo je nedostajalo da budem javno pogubljen.“

II

Kasna jesen godine 1915. Srpska vojska povlači se iz okupirane Srbije preko Albanije. Hladnoća, glad, opaka negostoljubivost meštana. Svakog časa u povorci neko umre. General Stepanović je naredio da se sve to fotografski dokumentuje i, evo, posle smrti dvojice prethodnika, već je treći čovek, na brzinu tome priučen, preuzeo sokoćalo koje ovekovečuje.

Među masom izgladnelih i poniženih izdvajaju se dva studenta koja nose ogroman sanduk u kojem su knjige i rukopisi uvaženog profesora filozofije, doktora Branislava Petronijevića. Danima, metafizičar gotovo da nije ništa progovarao. Za potrebe filozofije prirode, koju namerava da napiše, profesor se, tokom nekoliko proteklih godina, upustio u opsežna paleontološka proučavanja i sada je opsednut jednim pitanjem. Kako stvari stoje, vrlo je verovatno da londonski primerak Archeopterixa, koji on nije imao prilike da pregleda, nije istovetan sa berlinskim, koji je detaljno proučio. Verovatno da je tu reč o drugoj vrsti ili podvrsti praptice koju bi, ako se ta njegova pretpostavka pokaže istinitom, trebalo nazvati Archeornis, ali, sve to tek treba proveriti. Kako iz ovih zlokobnih gudura dospeti do Londona i dobiti dozvolu za proučavanje egzemplara, to je ono što danima, nedeljama, kopka profesora.

Uveče, u logoru, kako bi se nekako odužio mladićima koji su, posle smrti svojih prethodnika, ponosni što nose sanduk s njegovim spisima i knjigama, autor „Principa metafizike“ im, poput oca koji deci pred spavanje čita bajku, govori o večnosti duše, tj. o neuništivosti „formalnog ja“. Čak im anatomski objašnjava i gde se u mozgu tačno nalazi ta, golim okom teško uočljiva, tačka besmrtnosti, u koju je smešten neuništivi delić individualne duše koja se sebe neće sećati, iako je večna. Jer za smrću pojedinačnog čoveka ostaje samo njegova opšta forma večnosti – spremna za novi sadržaj, kojeg se potom, opet, nepovratno oslobađa…

III

Treći novembar je 1933. Profesor Martin Hajdeger u svojoj radnoj sobi brižljivo priprema predavanje koje će održati sledeće nedelje. O poreklu umetničkog dela. Po ko zna koji put, čita naglas i, ushićen, sluša sopstveni glas. Pogled mu je uglavnom usmeren nagore, kao da je pred auditorijumom u amfiteatru, a povremeno ga spušta na tekst (koji već zna napamet), kao što muzičar spušta pogled na partituru, jer i ovde je reč o muzici, o kompoziciji u formi fuge. Različitim bojama mastila obeležava šta i kako treba naglasiti te gde treba napraviti pauzu i u kojem trajanju.

Pošto već desetak minuta ne čuje Martinov glas, gospođa Elfride se usuđuje da bez kucanja uđe u njegovu sobu i unese čaj i novine. Na vratima, ona naglo pocrveni a šolja na tacni poluglasom zazveči. Martin brzo rukopisom predavanja prekriva list papira koji je, u sebi, čitao. On nije pocrveneo, niti mu je glas zatreptao, uprkos tome što je upravo pročitao: „LJubim tvoje obrve i tvoje oči! Tvoja Hana“. Ta je rečenica stara četiri, četiri i po godine, koliko i pismo. Elfride spušta šolju čaja na sto pored rukopisa na kojem mirno počivaju preplanule ruke njenog muža, čuje njegov glas: „Tako si mila, draga“, i zatim, još ga ne pogledavši, spusti novine na sto te čuje svoj glas: „Martine, štampan je tvoj govor studentima.“ Pogledi im se sada susretnu, Elfride se osmehne i izađe. Hajdeger uzima novine (današnji Frajburger Študentencajtung), presavijene tako da ih ne mora otvarati kako bi našao tekst svog govora, brzo preleti očima preko njega pročitavši samo poslednje dve rečenice koje, takođe, zna napamet: „Pravila vašeg bivstvovanja nisu dogme i ‘ideje’. Firer sam i jedino on jeste današnja i buduća nemačka stvarnost i njen zakon.“ U potpisu: „Hajl Hitler, Martin Hajdeger, rektor“.

IV

Pariz 2003, leto. Ponovivši svoju staru i osnovnu tezu, ali tako kao da ju je ovog časa skovao i shvatio, kao da je tek sad imenovao/definisao decenijsko breme sopstvenog mišljenja, da, naime, nema teksta koji se ne menja neprestano u čitanju, od epohe do epohe, od generacije do generacije čitalaca, otvoren poput ambisa… i pošto je video ozareno lice novinara koji je, eto, na dlanu dobio jednu dubokoumnu istinu da je svojim ukućanima ili na poslu saopštiti još istog dana, Žak Derida je bio zatečen pitanjem, očigledno unapred pripremljenim, osnovnim pitanjem ovog intervjua, koje je izgovorilo ovo, naglo otkrivenom istinom upravo ozareno lice: „Gospodine Derida, kada biste bili u prilici da svoje omiljene filozofe, poput voajera, posmatrate tokom njihove svakodnevne aktivnosti, u kojoj situaciji biste voleli da ih vidite?“ Derida ćuti, a zatim, posle dugog premišljanja, koje je podupro prstom o svoje čelo, poletno, poput dečaka, odgovara: „Voleo bih da vidim Hegela, ili Hajdegera, kako vodi ljubav.“ Tišina, pomalo uznemirujuća. I dok Derida, prenuvši se, zbunjeno, ubrzano pojašnjava: „Naravno, ne kao u nekom porno filmu, nego naprosto da ih vidim u jednoj krajnje intimnoj situaciji koja nema nikakve veze s njihovim teorijama“, novinar se već zahvalio na razgovoru a snimatelj je isključio kameru. Sada čekaju samo da se pogašena rasveta ohladi pa da se rastanu.