Leskovac je nekada bio privredni gigant kome se od milošte tepalo „mali Mančester“. Danas je ovaj grad na kolenima. U životu ga održavaju lažna obećanja lokalne vlasti i po koji transfer iz republičkog budžeta.
Monotoniju palanke, umesto žamora radnika, ponekad razbije gaf prvog čoveka Leskovca pa umesto grada poznatog po „najubav štof na cel svet“, biva prepoznat kao grad u kome se svečano otvara javni toalet.
Po principu – daj šta daš, samo da se preseče crvena vrpca pa makar ona bila okačena i na vratima klozeta. Sudeći prema obećanjima lokalna vlast je trebalo u protekle četiri godine da položi na desetine kamena temeljaca za izgradnju novih fabrika i da zaposli desetak hiljada radnika.
U realnosti, osim javnog klozeta, otvoren je i kineski tržni centar. U njemu se prodaje roba bez izdavanja fiskalnih računa, a pritom tu rade neprijavljeni radnici za ponižavajućih 500 dinara dnevnice. Javna je tajna da Kinezi na čitavoj teritoriji Srbije prodaju robu bez fiskalnih računa. A i što bi izdavali fiskalne račune kad ih niko ne dira?
Finansijska inspekcija ne kuca na njihova vrata. Znaju naprednjaci da je Kina svetska ekonomska sila i da nije zgoreg da Srbija malo zažmuri pa makar to bilo i na sopstvenu štetu.
Leskovac je postao grad siromašnih i gladnih. Svake godine iz Leskovca se iseli između 1.500 i 2.000 ljudi. Prateći tu tendenciju kroz pedeset godina Leskovca i Leskovčana više neće biti. Postaće Nišlije, Beograđani, Berlinci, Parižani, Madriđani…
Trbuhom za kruhom i najveće lokalpatriote napuštaju ovaj grad. U Leskovcu nema posla ni za čitavu armiju gladnog naroda sa članskim kartama SNS-a, a ovima drugima bez članskih karti koji još uvek drže do obraza i ličnog integriteta, ostaje samo kofer ili ulica.
Pa ipak, iako su frižideri odavno prazni i nema se novca ni za komunalne račune, a kamoli za letovanja i život dostojan čoveka, iznenađuje ogromna podrška Leskovčana strankama na vlasti. Da li je pet vekova pod Turcima kod stanovnika ovog grada razvilo osećaj podaništva kog se ni u 21. veku ne mogu osloboditi? Kud su nestali zdrav razum, lično dostojanstvo i hrabrost?
Atmosfera u javnom životu ovog grada je takva da se svako drugačije mišljenje kažnjava na najsuroviji način otvorenom diskriminacijom i vređanjem. A sve sa ciljem da zavlada jednoumlje, da se istrebi i poslednji koji više veruje svojim očima, a manje TV Pinku ili Informeru.
Nažalost, Leskovčani pokazuju da se život može proživeti i puzeći. Očigledno je sve stvar ličnog izbora.
Autor je član Glavnog odbora Demokratske stranke
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
