Vilijem Ražnatović

U načelu sam saglasan da je to „žalosno“, ali ka i vazda, imam i izvesna zakeranja.

Glogovac i njegovi fanovi bi morali da znaju da je u Engleskoj XVI i XVII veka Vilijem Šekspir bio ono što je Ceca Ražnatović u Srbiji XX i XXI veka – pučka zabava – da su se ondašnje visoko društvo i visoki kulturni radnici klonili pozorišta kao đavo krsta – i to s pravom, ako mene pitate – i da su čak i ondašnja pozorišta bila građena u obliku današnjih stadiona. Nemojte sad, neprejebivci, pomisliti da navraćam vodu na Ražnatovićkinu (a posredno, naravno, i Vučićevu) vodenicu, namera mi je dibidus drugačija – gorerečenim sam hteo da kažem da su se od Šekspirovog vakta do danas kriterijumi jezivo srozali i da (naročito u Srbiji) ubrzano nastavljaju da se srozavaju, pa otuda neće biti nikakvo čudo ako kroz pedesetak godina Ceca Ražnatović bude imala status kakav danas ima recimo Marija Kalas.

Možemo tu stvar sa srozavanjem kriterijuma postaviti i ovako: ono što je vaktile bio grof Meternih – šef diplomatije – danas je Ivica Dačić, ali svejedno što je razlika između Meterniha (koga je knjaz Miloš šeretski zvao „mekterbaša“) i Ivice Dačića veća nego između Šekspira i Ražnatovićke, Meternihove uši nikada nisu čule slavopojku kakvu je Dačiću – povodom nekog prepičkavanja sa Čedom Jovanovićem – Ivici ispevao visoki SPS-ov dužnosnik Branko Ružić.

„Državotvornost Dačića“ – slavoslovi Ružić – „opšte je poznata vrednosna kategorija, a urušavanje ekonomije, nacionalnog dostojanstva, podrška kriminalu i korupciji, vrednosna kategorija dotičnog Jovanovića.“ No, dobro, okačimo mi Dačićev predlog o podeli Kosova „Radovom“ mačku o rep, pa se posvetimo daljim pravcima razvoja rešavanja kosovskog problema.

Taj problem – tvrd vam stojim – neće rešiti ovaj naraštaj srpskih i albanskih državotvoraca, do grla umešanih u komplikovanje njegove ionako basnoslovne složenosti i nerešivosti. Najviše što aktuelni svati mogu učiniti jeste da pokrenu procese normalizacije i postepenog pomirenja, opisane u jučerašnjem broju, a da konačno rešenje prepuste nekom budućem naraštaju Srba i Albanaca neopterećenih (ili bar manje opterećenih) kosturima i ormana i avetima prošlosti. Hoće li im to doći iz dupeta u glavu? Hoće li to učiniti? Čisto sumnjam. A ako se možda pitate zašto, evo odgovora. Zato što im – ako tako postupe – od ruke neće roditi ni žito, ni šenica bjelica, što neće imati roda ni poroda i što će rđom kapati dok im je kolena.