Site name

Sumnju u šake

Glavnim srbijanskim štihovima zapadnoevropske i severnoameričke politike prema Kosovu kao republici, predsedniku Vučiću i premijerki Brnabić, dopušteno je da blefiraju.

5

Piše: Zlatko Paković

06. oktobar 2017. 17:00

Sumnju u šake

Na osnovu odnosa EU i španske monarhije prema pitanju nezavisnosti Katalonije i upravo održanog, polusprečenog, referenduma u njoj, premijerka i predsednik, kao jedinstvena korporativna osoba, reagovali su unisonom pretnjom Briselu, i to, molim, u obliku protestne note - da je se seti istorija poniženih i uvređenih naroda i država, dok njih dvoje, kao jedno, toče nule svojim kontima i pribavljaju kvadrate svojim imanjima - ulovivši, naime, Evropsku uniju i, dakako, SAD u logičko-političkoj grešci različitog tretiranja Katalonije i Kosova, uprkos tome što nazivi za obe teritorije počinju istim velikim slovom K.

Kakva gluma nadmenosti! Zna premijerpredsednik, u hipostazama poznatima kao Vučić A. i Brnabić A., da se na ovo njihovo krokodilski gorko pismo Brisel i Vašington mogu samo slatko nasmejati, ukoliko ga uopšte budu i čitali, ali, "njih jedno to pismo nisu ni pisali onima kojima su ga uputili. Istina, adresa jeste briselska, ali je adresat neko sasvim drugi, dibidus drugi, i u registru istorije ove podlosti, zaveden je pod imenom: srpska sirotinja raja.

Srpskoj sirotinji raji, koja je danas, zahvaljujući našoj političkoj i privrednoj eliti, najbednija sirotinja raja na Balkanu, s najmanjim i najnesigurnijim primanjima za uloženi rad, i sa najvećim brojem onih koji nikakva primanja nemaju, njoj je, dakle, upućena ova protestna nota evropskoj politici prema Kosovu, koju, inače, Brnabić A. i Vučić A. podržavaju.

Brisel i Vašington dobro znaju ko su im i zašto pouzdani saradnici u rešavanju određenih pitanja, stoga te saradnike i javno podržavaju, tajno zatvarajući oči pred nepodopštinama koje ovi čine u svojim atarima i na liniji drugih i drugačijih pitanja, ali je za sve moćnike korisno da sirotinja raja, koja je tu i tamo počela da se buni i štrajkuje, opet zatomi svoje osnovne egzistencijalne potrebe, da iznova proguta sopstvenu bedu i glad, i zabavi se astronomskim pitanjem nebeske nacionalne mehanike, koje i nju, odbačenu, iscrpljenu, istrebljenu, uvodi u carske i rajske odaje - pitanjem svetog Kosova, te da pusti vladu i predsednika da, u ovim teškim, sudbonosnim trenucima, kad se ponovo otvara mogućnost povratka Kosova u okrilje majčice Srbije, stvar na miru reše na polzu raje i rajine države. Zna, dakle, naša sirotinja raja da sad ne treba na videlo dana da iznosi problem svog pukog opstanka kad se rešava državno pitanje kao pitanje carstva nebeskog.

Ubeđena je raja da je to i takvo pitanje državnosti, zapravo, pitanje savesti, i ta savest je peče više nego prazni stomak i neplaćeni računi, i probija srce dublje negoli mač hipoteke, a ko i kako sad da joj objasni da je ta savest - autoritarna savest, da je ona utamničena, poput roba, u sopstvenoj iskrivljenoj slici savesti, iz koje je potpuno izbrisan onaj nacionalni etos da je ljudska dužnost najsvetija - tirjanstvu stati nogom za vrat, dovesti ga k poznaniju prava.

Kakav udruženi nerad elite na gubljenju društvenog vremena! Svi naši režimi, od Miloševićevog do Vučićevog, zasnivaju se, sasvim perverzno, na favorizovanju i nagrađivanju autoritarne savesti građanina: na njegovom osećanju dužnosti da ne bude slobodan, na njegovom neznanju kako da bude slobodan, na njegovom osećanju krivice ukoliko učini ono što nije nepravedno i osećanju časti za ono što je u biti beščašća.

Sterija, Jovan Sterija Popović, najvrsniji srpski komediograf, utemeljivač pravne nauke kod nas, utemeljivač dramaturgije, čovek koji je osnovao visoko školstvo (Licej u Kragujevcu) i srpsku akademiju nauka (Društvo srpske slovesnosti), a završio usamljen, odbačen i ponižen, zureći u vršačko blato kao da ga gleda danas, još je pre sto sedamdeset godina, u predgovoru ingenioznim "Rodoljupcima", jetko dijagnostikovao: "Bedni narode, ti propadaš, a oni se bogate!"

Iznašao je, naime, Sterija prozračnu formulu ovog trpno mutnog stanja, koje jeste trajno, ali ne mora da bude večno, i u njoj matematički izrazio kriminogenu proporciju, prostačku dijalektiku dugovečnog poslovanja srpske politike: u onoj meri u kojoj političari i nacionalni ekonomi zdušno rade na osiromašenju stanovništva, u toj meri se i obogaćuju.

Stoga je važno da se građanima na oči navuče mrak nebeskih nacionalnih pitanja, kako bi im se pred nosom uzimalo iz onog što neće još zadugo nositi ime zemaljskog javnog dobra. Pri tome, prvi je posao uzeti im od znanja - osiromašiti ih najpre u znanju. Na tome radi sinekurisana književna, farisejska elita, na tome rade školski programi i udžbenici, pretvarajući sve u vrstu veronauka i jednom zasvagda datih odgovora na nekoliko preostalih pitanja. Ostala pitanja se gube.

Zulum se najlakše čini onima koji ne znaju šta je zulum, iako ga osećaju, naučeni, dresirani da sebe za to krive.

povezane vesti

Relativizacija odgovornosti

0

Piše: Zlatko Paković

Beograd 2097.

5

Piše: Zlatko Paković

komentari (5)

* Sva polja su obavezna

Potvrdite

Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.

Marko Velickovic

06. oktobar 2017.

Odlican tekst, sve tacno! Samo mala ispravka: "Svi naši režimi, od Miloševićevog do Vučićevog," OSIM ZORANA DJINDJICA, "zasnivaju se, sasvim perverzno, na..."

Sotir Karabiberović

06. oktobar 2017.

Sviđa mi se Pakovićevo viđenje "prostačke dijalektike dugovečnog poslovanja srpske politike": u onoj meri u kojoj se političari i nacionalni ekonomi zdušno bogate - u istoj meri građani rapidno siromaše, ne shvatajući baš najjasnije zbog čega je to tako. Čast izuzecima....

k

07. oktobar 2017.

Odličan!

bogdan trojkaš

07. oktobar 2017.

Sušta istina.Kao i dobar lek je vrlo gorka.Bravo Pakoviću!

Kikić

08. oktobar 2017.

Otkasd se to zove sumnja?