Zoki, pazi; strela

Preporučujem vam da krenete od Marićevića Jaruge, a ako vam je to predaleko – ili ste sprečeni – onda vas upućujem na moj (put)opis tog „kultnog mesta srpske državnosti“ koji će – ako se drugačije ne neradi – uskoro izaći u knjizi „Atlas pseudomitologije“.

Uz retke, časne izuzetke, spomenici u Srbiji pažljivijem se posmatraču vrlo brzo otrkivaju kao sprdačina sa srpskim velikanima, kao neka vrsta kazne za sve dobro što su ti ljudi učinili za opštu stvar, jer – bez obzira na deklarativnu „uzvišenost“ motivacije naručioca i izvođača radova, bronzolivaca i kamenorezaca – nikako se drugačije osim kao sprdačina (i kazna) ne može opisati onaj Robokap Tesla na surčinskom aerodromu, onaj Stepa Stepanović veličine desetogodišnjeg deteta pred čačanskom poštom, kao i serija drugih „ostvarenja“ koje bih mogao nabrajati do sutra, samo da – za razliku od naručilaca i preduzimača – ne kuburim sa karakterima.

Tako je – mic po mic, nakon što se stekli uslovi i politička volja – na red za memorijalnu sprdačinu došao i Zoran Đinđić, pa je pre dva-tri dana srpskom narodu i senatu obznanjeno da je konkurs zarvšen i da je prvu nagradu dobio „idejni projekat“ Mrđana Bajića – strela „prekinuta u letu“, visoka 6, 20 metara, koja će – u trendu koji je uspostavio slavijski šadrvan – imati i „zvučni efekat“. Čuće se – obaveštava nas agencijska vest – „glas Zorana Đinđića (isečen na delove)“ i – pazi sad – „govor grada“, a sve će to kontrolisati kompjuterski sistem.

Jesam li video „idejno rešenje“. Jesam! Imam li zamjerki? Imam, Učinilo mi se da tu neke stvari nedostaju, pre svega baletski (ili bolje folklorni) ansambl koji će đipati oko Đinđićeve strele, a potom i pozlaćena pločica sa inskripcijom „Spomen podiže Aleksandar Vučić“, ali sam se malo kasnije opsetio da je taj bitan detalj u stvari deo auditivne dimenzije spomenika, jer ga je na konferenciji za štampu izgovorio gradski menadžer, Vesić i verovatno će nastaviti da ga izgovara.

Nije to bio kraj mojim sumornim razmišljanjima. Ako već – pomislio sam u jednom trenutku – Đinđićev spomenik ima oblik strele (koji se može „učitati“ i kao trajektorija dum dum metka), zašto onda Karađorđu ne podići spomenik u obliku sekire, a Knjazu Mihailu u formi kaubojskog pištolja. Žirijevo visokoparno obrazloženje o simbolici vertikale i ( apsolutno nepostojećoj) srodnosti sa jasnom i nezamumuljenom Đinđićevom mišlju, (bar meni) nije uspelo da prikrije dobar-dan-čaršijo-na-sve-četir-strane ideju da se Đinđiću podigne spomenik, a da sam Đinđić ostane nevidljiv. Jeste prekasno, ali nije na odmet. Zoki, pazi, strela!