Eufemistička varka za neustavno umanjenje penzija

Pa da vidimo šta se to s penzijama događalo u poslednje tri godine.

Penzijska primanja su umanjena nominalno i realno. Do nominalnog smanjenja došlo je Zakonom o privremenom uređivanju načina isplate penzija, usvojenim krajem oktobra 2014. godine, koji je postao čuven po lažnom predstavljanju: kaže da je privremen a taji rok važenja, pa je za penzionere koji su umrli postao trajan; kaže da uređuje način isplate penzija a uneređuje njihovu supstancu progresivnim umanjenjem penzijskih primanja većih od 25.000,00 dinara. Do realnog umanjenja došlo je Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom osiguranju, usvojenim krajem decembra 2014. godine, a njime je suspendovano aprilsko i oktobarsko usklađivanje penzija sa troškovima života za sve vreme neoročenog važenja prethodno navedenog zakona, s tim što posledice snose i korisnici penzija sa primanjima nižim od 25.000,00 dinara.

I jedan i drugi zakon nisu u skladu sa Ustavom, jer narušavaju: član 20 stav 2 – koji predviđa da se dostignuti nivo ljudskih prava, a tu spada i pravo na penzijsko osiguranje, ne može smanjivati; član 21 stav 3 – koji zabranjuje diskriminaciju, a penzionerima se primanja umanjuju progresivno za razliku od zaposlenih u javnom sektoru kojima se umanjuju linearno; član 58 stav 1 – koji jemči mirno uživanje imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, a takvo je i pravo na penziju; član 194 stav 5 – koji određuje da zakon ne sme biti u suprotnosti sa ratifikovanim međunarodnim ugovorom, kakva je i Evropska socijalna povelja koja u članu 12 tač. 1-3 predviđa da je država potpisnica dužna da svoj sistem socijalne sigurnosti, a tu spada i penzijsko osiguranje, održava i postepeno podiže na viši nivo.

Prvi zakon narušava i pravo na žalbu, odnosno drugo pravno sredstvo iz člana 36 stav 2 Ustava, jer umanjene penzije nisu isplaćivane na osnovu pravnosnažnih rešenja PIO fonda (već direktnom primenom zakona), pa korisnici nisu mogli upotrebiti ni žalbe u upravnom postupku ni tužbe u upravnom sporu.

Ustavni sud nije uočio navedene povrede Ustava, koje se inače vide i „iz aviona“, pa je odbacio inicijative sindikalnih udruženja penzionera da pomenute zakone proglasi neustavnim, ispoljavajući, po ko zna koji put, lojalnost politici umesto Ustavu.

Predsednik Vučić je, i kao premijer i kao šef države, više puta rekao da su oba zakona doneta radi stabilizacije državnih finansija, što je navedeno i u obrazloženju predloga oba zakona. Pošto se dosta dugo gordi da je ta stabilizacija već uspostavljena, nejasno je zašto se neustavno stanje umanjenja penzija ne vraća u ustavni poredak. A to se može postići ne samo vraćanjem visina penzija na nivo utvrđen pravnosnažnim rešenjima PIO fonda, nego i vraćanjem onoga što je od novembra 2014. godine rekvirirano u korist budžeta. Zato ohrabruje stav Fiskalnog saveta Srbije da uspostavljanje ranijeg stanja mora obuhvatiti i vraćanje rekviriranog dela penzija. Prvi korak u tom pravcu treba da bude – stavljanje van snage Zakona o privremenom uređivanju načina isplate penzija.

Sudeći po radikalski neodmerenoj izjavi Vučića, sa kojom počinje ovaj tekst, predsednik države smatra da se vraćanjem visina penzija na njihov raniji nivo namiruje i obaveza države da korisnicima vrati ono što im je zbog fiskalne konsolidacije oduzeto. Ako je, pri tom, imao u vidu član 4 pomenutog zakona da si izvršene isplate konačne, korisnici penzija će pravdu potražiti kod Evropskog suda za ljudska prava.

Ono što je korisnicima penzija do sada isplaćeno preko nivoa umanjenja, nije povećanje penzija, kako predsednik Vučić i mnogi nosioci javnih funkcija vole da kažu, već je samo – smanjenje umanjenja. O povećanju penzija može se govoriti tek kada njihova visina dostigne nivo iz pravnosnažnih rešenja PIO fonda. A dotle će sva „povećanja“ biti samo eufemistička varka za smanjenja umanjenja penzija i vraćanje njihovog rekviriranog dela.

Autor je bivši sudija Vrhovnog suda Srbije i univerzitetski profesor u penziji