Skandinavski putopis 2

… „prestonicu noćnog provoda Evrope“, pa kad bi se rascepljene marsovske ličnosti ponovo spojile u jednu i uporedile utiske, ponovo ujedinjeni Marsovac bi zacelo došao do zaključka da je Beograd (uprkos tome što je razrovan i razvaljen) mnogo bogatija varoš od Kopenhagena.

Taj bi zaključak, naravno, bio dibidus pogrešan, ali ne bi bio sasvim bez osnova jer površno posmatrano Kopenhagen zaista ostavlja takav utisak. Na njegovim su ulicama „besni“ automobili upadljivo ređa pojava nego na beogradskim, a još su veća retkost – u stvari uopšte se ne mogu videti, bar ih ja nisam video – od rane zore napadno namontirane dame i gospoda u firmiranim odelima i kompletima. Nema, doduše, ni drljavih i dronjavih dilbera jer su kopenhagenski beskućnici – kojih je, gle čuda, mnogo više nego u Beogradu – bolje (i urednije) odeveni nego prosečni Beograđani izvan „krugova dvojke“.

To je možebiti i zato što kopenhagenski beskućnici primaju socijalnu pomoć koja je – konvertovana iz kruna u dinare – ravna (ako ne i veća) dobroj plati u Srbiji. No dobro, dalje nabrajanje nadmoći beogradskih privida nad kopenhagenskom realnošću nema svrhe, pa ćemo se prebaciti na, nama Srbima, toliko dragu temu – politiku.

Potrevilo se da sam se u Kopenhagenu obreo u jeku kampanje za lokalne izbore – koje Danci, kako sam čuo, shvataju krajnje ozbiljno, možda i ozbiljnije od „republičkih“ – ali nikakvu predizbornu buku i bes nisam primetio, što će komentatorluku zacelo dati priliku da se prosere o tome kako je to zato što „severnjaci nemaju dušu“, što je, opet, samo još jedna od ovdašnjih predrasuda, jer su kopenhagenske ulice i kafići mnogo druževnija, bučnija i veselija mesta od svojih beogradskih kaunterpartova.

Budući da zbog jezičke barijere nisam bio u stanju da zađem u sitna danska predizborna crevca, pitao samo moje domaćine da li su danski političari nekakvi uzori samozatajnosti i istinoljubivosti, na šta sam dobio odgovor, da to uopšte nisu, da su, štaviše, temperamentni i kvarni maltene kao i naši, ali da se – za razliku od naših – uzdržavaju od prejakih reči, pogotovo ako ne mogu da ih potkrepe neoborivim dokazima. Možda je to – napravio sam se malo lud – zato što u Danskoj nema desničara, na šta su mi domaćini uzvratili da u Danskoj desničara i te kako ima, da su vrlo jaki, ali da se u javnosti ponašaju i govore isto kao i centristi i levičari. A šta bi, recimo, bilo – napravio sam se još luđi – ako bi se, recimo, neki desni političar nagutao LSD-ja u Kristijaniji, pa otišao na TV duel i sagovornika optužio da je „izdajnik“ i „strani plaćenik. Evo šta su mi domaćini odgovorili. Ima i takvih, ali oni – zajedno sa „Napoleonima“, „Cezarima“ i ostalim „mesijama“ – dane provode u odgovarajućoj instituciji koja se na srpskom zove – ludnica.