Pojedinac u Srbiji se može naći dobrano zapitan sa kime može graditi grupu promišljenih i posvećenih građana koja bi da menja svet, vodeći se često citiranim geslom čuvene antropološkinje Margaret Mid.
Zaista, sa kime se danas možemo angažovati? U opštoj apatiji građana i jedva vidljivim malobrojnim inicijativama za promene, pitanje je gde tražiti začetke nove energije i snagu za stvaranje angažovanih građana koji će svoju zajednicu i svoju državu uređivati po svojoj meri. Dve impresije su obeležile moj mesec novembar, koje, svaka na svoj način, ukazuju na posrnuće smislenog angažmana u Srbiji, a verujem i šire.
Prva impresija se odnosi na rezultate istraživanja političkih orijentacija građana Srbije, koje će do kraja godine ugledati svetlost dana. Kako sam imala priliku da budem deo istraživačkog tima, preda mnom se ukazala bezizlaznost, ali i samozadata nemoć prosečnog građanina i građanke u Srbiji, koja dovodi do, ređe delimičnog, a najčešće potpunog dezangažmana. Krenemo li od krajnje negativne ocene stanja u društvu, koje se vidi kao društvo „raspadnutih vrednosti“, preko percepcije sopstvene neadekvatnosti i političke neefikasnosti, stižemo do nimalo ohrabrujuće slike paralize bilo kakve građanske angažovanosti. Svesni da žive u društvu defektne demokratije, ako o demokratiji uopšte može biti reči, građani i građanke se odriču bilo kakve mogućnosti da sopstvenim snagama i primerom pokrenu promene. Naprotiv, povlače se u naizgled privatne krugove, nesvesni da pospešuju one političke prakse koje smatraju „rak-ranom“ društva. Političari i partije su za prosečnog građanina i građanku „dostojni prezira“, oni predstavljaju neki drugi svet na vrhu piramide koji sa njima nema nikakve veze, iako ih prepoznaju kao odgovorne za situaciju besperspektivnosti u kojoj se nalaze. Otvoreno se ponoseći svojim dezangažmanom u kontekstu političke truleži, građani zapravo tragaju za demijurgom koji dobija oblik snažnog lidera domaćinskog tipa, koji će jednom za svagda u naše redove uvesti red i dovesti blagostanje. Odrasli su u društvu sa dubokim istorijskim korenima političke neprosvećenosti. U društvu nikad završene tranzicije iz nečega što se nostalgično posmatra kao vreme uređenih institucija, reda i socijalne pravde za većinu građana u nešto gde institucije i red funkcionišu samo za malobrojne. Građani i građanke čekaju institucije koje će na sve gledati jednako, političare koji će biti dosledni i davati samo obećanja koja mogu da ispune. Građani i građanke skrštenih ruku čekaju odgovorne elite.
Odgovorne elite navode me na drugi utisak meseca. Institut za filozofiju i društvenu teoriju, istraživačka zajednica kojoj pripadam, organizovao je 21. novembra okrugli sto o teorijskom liku i angažovanom delu Radomira Konstantinovića. Povod je bila obimna knjiga „Konstantinović. Hronika“ Radivoja Cvetićanina, iza koje stoji obiman i pažnje vredan dokumentarni rad. Vođeni misijom otvaranja novih prostora za diskusiju i društvenu angažovanost ne samo u Srbiji, već u celom regionu, organizatori su zamislili da ovaj događaj bude poprište utemeljenog kritičkog osvrta na opus intelektualca čije je delo obeležilo jednu idejnu matricu naše kulture. Pozvani su Konstantinovićevi istomišljenici, ali i oni koji su izražavali svoje duboko neslaganje sa njim. Ipak, takav susret je izostao. Sa sigurnošću mogu da kažem na žalost svih nas koji se ne svrstavamo ni u konstantinovićevce, ali ni one sa druge strane linije koja godinama održava strogu intelektualnu podelu u Srbiji.
Ova prilika je propuštena, zbog razloga koji su možda i opravdani. Ali, prilika je takva da se možemo upitati šta je uopšte sa intelektualnim dijalogom u Srbiji? Zašto je toliko teško, nemoguće, neprilično upustiti se u dijalog sa neistomišljenicima? Da li su i zašto su pozicije toliko ušančene da dijalogu nema mesta? Ili se radi o razlozima lične i/ili grupne prirode, koji se ne tako retko mogu naslutiti u nastupima intelektualaca kroz argumentum ad hominem? Nijedna od ovih opcija ne priliči intelektualnoj eliti koja bi trebalo da se bavi, da ponovim – kritičkim dijalogom.
Da se vratim na odgovorne elite, koje su sagovornici/e označili nužnim preduslovom izlaska iz ovog naizgled bezizlaznog stanja. Odgovorne intelektualne elite mogu samo kroz preispitivanje i otvoren, argumentovan i konstruktivan dijalog učiniti ono što za čime naši građani i građanke i ne znajući teže. Mogu započeti dugoročan proces iskorenjivanja političke neprosvećenosti i stvaranja angažovanih građana koji će svoju zajednicu i svoju državu uređivati po svojoj meri. To je ključna uloga intelektualnih elita koja u ovom društvu izostaje. Ovaj cilj mora biti zajednički bilo kojem predstavniku i predstavnici intelektualne elite, bez obzira na idejnu orijentaciju. Koja će to mera biti svakako ostaje u amanet onom delu intelektualne elite koja odnese prevagu u tom dijalogu. Nadajmo se da će njen podmladak čija reč tek počinje da dobija na težini moći da nađe zajedničku osnovu upravo u onom osnovnom bez čega ovo, i bilo koje društvo nema perspektivu – kritičkom dijalogu. Angažujmo se na tome.
Autorka je saradnica Instituta za filozofiju i društvenu teoriju
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
