Ćirilica stabilna 100 godina

Nadam se da je ovo znak da se kroz javnu debatu zaista može formirati politika bazirana na javnom mnjenju, i radujem se nastavku diskusije u istom stilu. U svom odgovoru, Ministarstvo se, pored knjiga, dotaklo i upotrebe ćirilice u novim medijima, revijalnoj štampi i mobilnim uređajima. Ja ću se u ovom odgovoru za sada zadržati samo na knjigama, jer za to imamo prilično pouzdane informacije.

Ministarstvo, dakle, insistira da se istorija ćirilice mora sagledati od početka države Srbije. Da, ćirilica je dominirala do 1941. u velikoj meri. Diskusija treba da obuhvati onaj period za koji postoje podaci, a ima ih u istraživanjima koje navodite. Pogledajmo njih malo bliže.

Prvo istraživanje ima vrlo detaljne statističke podatke. Dva naučna rada S. Stefanovića koriste tu statistiku s ciljem objašnjavanja ustavnih promena u vezi sa pismima, uglavnom se fokusirajući na drugu polovinu 20. veka. Figure koje se tiču izdavanja pokazuju podatke slične onim iz COBISS-a. Prati se razvoj zaključno sa 2012, knjige na ćirilici devedesetih su naglo porasle do oko 60%, onda pale na između 40% i 50% u prvoj deceniji 21. veka. Po onome što sam ja predstavio u prethodnom članku, upotreba ćirilice se opet vratila na preko 50% do 2017. Dakle, slažemo se oko statistike, ali ne oko toga kako je treba interpretirati, što je i razumno. Tome ću se uskoro vratiti.

Ministarstvo navodi da se vodi i drugim istraživanjem, Vasilija Kleftakisa „Zatiranje srpske ćirilice – plan ili slučaj“, objavljeno u Novoj srpskoj političkoj misli 2012. Kleftakis je koristio istu bazu podataka kao i ja, COBISS. Podaci se poklapaju. Međutim, u tom istraživanju Kleftakis je pogrešno predvideo da će upotreba ćirilice naglo pasti posle 2011. (to naziva „zatiranjem“). Kao što se vidi iz sadašnjih najnovijih podataka, taj pad se nije desilo, čak je, naglašavam, upotreba ćirilice porasla, bez ikakve državne stimulacije.

Zašto je Kleftakis pogrešio u proceni, nalazimo u samom njegovom radu, gde on otvoreno kaže: „Ja nisam ni školovani filosof, ni jezikoslovac, ni bibliograf, nego samo običan lekar i zato sam neuk (…) Ali, pošto imam dosta iskustva u medicinskom istraživanju, opisivanju bolesti i medicinskim publikacijama, ja ću se u daljem izlaganju držati principa izlaganja kao kod izučavanja neke zarazne bolesti, što ovo, po mom mišljenju, i jeste.“ Budući da nije pravilno predvideo nagli pad ćirilice, možemo zahvaliti Kleftakisu na ovom poređenju, makar je pokazao da tendencije upotrebe ćirilice nemaju nikakve sličnosti sa „zaraznom bolešću“. Ostaje samo pitanje – da li se Ministarstvo zaista vodilo ovim istraživanjem kad je formiralo jezičku politiku?

Sada dolazimo do glavnog argumenta Ministarstva, a to je da ono smatra da je prednost ćirilice od samo 7,5% u 21. veku nedovoljna, jer je u vreme SFRJ ćirilica potisnuta, što dokazuju visokim procentom ćiriličnih izdanja (89%) pre 1941. Slažem se sa Ministarstvom da se statistikom ne treba olako rukovoditi, jer nas može lako obmanuti. Zato bih dopunio ono što sam predstavio, da ne bude nikakvih nejasnoća.

Naime, upotreba ćirilice uopšte nije opala u toku SFRJ, već je samo porastao broj latiničnih knjiga, prvenstveno zbog naručivanja izdanja iz bivših republika SFRJ, prisutne u bibliotekama i danas. Evo još malo statistike: U trećoj deceniji 20. veka, pre rata, biblioteke su sakupile 15.952 knjige na ćirilici (latinice svega 2.104), u četvrtoj 20.314 (latinice samo 4.131). Posle rata, u šestoj deceniji imamo 18.231 (latinice je već više: 16.320), sedmoj 22.347 (latinice 36.328), osmoj 33.214 (latinice 59.368). Iz navedenog se vidi da broj ćiriličnih knjiga sve vreme raste, zajedno sa, posle rata, latiničnim knjigama. Posle raspada Jugoslavije, logično, prestaje kontakt s većinom bivših republikama gde se koristi samo latinica, i ćirilica procentualno raste u odnosu na latinicu. Dokaz da se u Srbiji knjige u velikoj meri štampaju na ćirilici, i pre i posle 1990. Ministarstvo me je pozvalo da se zapitam „koji su to mitološki faktori doveli da se potkraj epohe SFRJ štampana knjiga na ćirilici u Srbiji svede na trećinu ukupnog broja izdanja“, nadam se da sam vam dao verodostojan odgovor. Da zaključim, broj ćiriličnih knjiga stabilno raste, bez obzira na društvene faktore tog vremena.

Dakle, Ministarstvo želi da utroši pare na po akcionom planu po tački 6.1.1. na „davanje prednosti domaćoj književnosti i domaćoj naučnoj i stručnoj knjizi, kao i izdanjima štampanim ćirilicom prilikom otkupa za biblioteke na konkursu MKI“ i po tački 6.1.2. „U državnom finansiranju prevodnih izdanja iz književnosti i humanistike davati prednost onim prevodima koji se publikuju na ćirilici.“ Takva dva predloga mogu malo povećati broj ćiriličnih knjiga u posedu države, a kao što vidimo, ćirilica već ima čvrsto uporište u tradiciji izdavanja knjiga u Srbiji, čak i u uslovima savremene liberalne ekonomije živi i nastaviće da ima jak status i pored latinice. Posebno je štetna tačka 1.1.7. „Smanjivanje poreza za objavljivanje knjiga, listova i časopisa kao i titlovanje audio-vizuelnih sadržaja na srpskom jeziku i ćirilici“, što je predlog za pražnjenje državnog budžeta zarad malo dobitka u vidu broja knjiga na ćirilici.

Da rezimiram, mislim da je diskusija iscrpljena, barem kad su knjige u pitanju. Od 1990. do 2017, bez pomoći ikakvog ministarstva, ćirilici dobro ide u izdavaštvu. Sva istraživanja pokazuju da rast broja knjiga na ćirilici nije sprečila ni Jugoslovenska jezička politika (koja je insistirala na dva pisma), tako da ona sigurno ni sada nije ugrožena. Ostajem pri tome da se radi o dva velika mita koja se vrte u javnom prostoru – da su dve najveće ubice ćirilice „jugoslovenizam“ (za period do 1990) i „globalizam“ (za period od 1990).

Pozivam ministarstvo da iz svog akcionog plana izostavi deo o ćirilici u 6.1.1, izostavi celu tačku 6.1.2, kao i deo o knjigama u tački 1.1.7, jer iz svega predstavljenog ćirilica ima snažno uporište i jaku tradiciju u izdavaštvu knjiga. Orijentišite se na sadržaj knjiga, a ne na pismo. Pare predviđene iz budžeta za ove akciju 6.1.2. se mogu preusmeriti na izradu lingvističkog istraživanja upotrebe ćirilice i latinice u Srbiji, ili makar na opremanje neke biblioteke ili kulturne dvorane.

Autor je mlađi naučni saradnik, doktorand Instituta za litvanski jezik