Kud dalje 2

… a ne sa Kosovom, jer bi Srbija koja bi jednom za svagda ustanovila šta hoće od sebe, sa sobom i okolnim svetom, brzo dokonala šta joj je činiti sa Kosovom.

Pazite sad dobro. Kad je Aco Srbin pre izvesnog vremena trogatelno blagoizjavio da „država Srbija nije u stanju da zavede red na Marakani i među njenim navijačima“, on je tom izjavom zacelo izazvao sućut posluge i pristalica, ali je pred gradom, svetom – a naročito Kosovom – potpisao (neiznuđeno) priznanje da država Srbija nema suverenitet nad delom sopstvene prestonice, smeštenom vrlo blizu njenog rezidencijalnog kvarta.

Setimo se načas da je Pol Virilio napisao da je država u svojoj najsvedenijoj (istovremeno i najtačnijoj) definiciji kontrola nad teritorijom, a da su sve ostale manifestacije „državotvornosti“, što će reći ordeni, barjaci, parade, ceremonije, inauguracije, slave i preslave – stvari, inače, tako prirasle srcu naših državotvoraca – samo vašarska atrakcija i puki ukrasi na jelci. Ako, dakle, neka država izgubi kontrolu nad delom teritorije – a naša je, kako Aco onomad priznade, nije uspostavila ni nad delom prestone varoši – onda teritorija počinje da kontroliše državu svedenu na praznu ljušturu i prazne srceparatelne priče.

Nakon što je 2006 Srbija – i to na silu Boga – uspostavila (čisto formalni) suverenitet nad samom sobom, srpski su državnici, umesto da udarnički porade na uspostavljanju kontrole nad teritorijom nad kojom su to uz malo napora mogli učiniti, neodustajno krenuli u groteskne pokušaje uspostavljanja kontrole nad teritorijom nad kojom je Srbija efektivno nikada nije imala.

Srpska sumašedša državotvorna strategija bila je (i do dana današnjeg ostala) sledeća: mi ćemo na severu Kosova i po enklavama (gde je to moguće) pobosti srpske barjake, barjaci će magijski održavati našu državnost u veštačkom životu, a onda će se jednog lepog dana geopolitička situacija izmeniti u našu korist, pa ćemo se na ruskim tenkovima vratiti na „svetu srpsku zemlju“.

Hajde da ne budemo na kraj srca, zamislimo da se geopolitička situacija preokrenula u „našu“ korist i da Aco Srbin jašući na đeneralu Dikoviću, pobedonosno uđe u Mitrovicu, pa onda u Prištinu. Šta će tamo zateći? Jad i bedu, krš i lom, bezakonje i teror, eto šta. Da li će Aco nadalje – pitam ja vas – među razularenim kosovskim „biznismenima“ (svih nacija i boja) biti rado vođen gost, „viteški predsednik, ujedinitelj“, ili će – što je verovatnije – biti zasut mućkovima, trulim paradajzima, a možda i nekim ubojitijim materijalima. Mislite o tome u dane vikenda.