Site name

Sijarić, Allah i Dis

Kako je strašno i mučno živeti tamo gde se zločinci proglašavaju junacima! Čitava Jugoslavija premrežena je danas ovom solidarnošću nacionalnih političko-finansijskih oligarhija da su zlikovci pravednici, a istinski čovečna dela - izdaja nacionalnih interesa.

4

Piše: Zlatko Paković

24. novembar 2017. 17:00

Sijarić, Allah i Dis

Tokom pripreme predstave "Bojte se Allaha: smisao života i smrti Ćamila Sijarića", u BNP Zenica, boravio sam i u Banjoj Luci da u Arhivu Republike Srpske pregledam dokumente sa suđenja ratnim zločincima iz NDH-a, koje je, kao sekretar Suda narodne časti Bosanske krajine, 1945. i 1946. potpisivao Ćamil Sijarić. Zlikovcima se sudilo pravedno, po optužnicama koje su, na osnovu svedočanstava, pisane još od 1943. godine, od zasedanja AVNOJ-a u Jajcu, a sudile su isključivo sudije Vrhovnog suda, najbolje sudije. Odbranu optuženih vodili su vrsni advokati. Država je tada mogla da sudi ratnim zlikovcima, jer je nastojala da izgradi pravedno društvo.

Danas je Banjaluka okićena plakatima na kojima je (na Haškom tribunalu) prvostepeno osuđeni ratni zločinac general Ratko Mladić proglašen herojem i pravednikom. Ćamil Sijarić se okreće u grobu sa svim svojim drugovima i drugaricama koji su dali živote za slobodu, pravdu i jednakost, od kojih danas jedva da ima traga i glasa.

Predstavi "Bojte se Allaha...", Allah je ono što je uvek i bio - arapsko ime za boga (i Boga), koje izgovaraju i svi hrišćani kojima je arapski maternji jezik i koji Stari i Novi zavet čitaju i pamte na tom jeziku, a Ćamil Sijarić joj je isto što i duh Hamletovog oca "Hamletu".

Taj ponosni, časni i daroviti čovek, Ćamil Sijarić, koji se tolikih lepota i užasa nagledao i pouzdano im svedočio, dolazi nam danas, zaboravljen, ponižen i uvređen, da unese izvesnosti u ovu našu semantičku i socijalnu konfuziju, da se na njegovom životu i književnom delu ogleda i zastidi beznađe naše stvarnosti. U tom odrazu jasno se da uočiti gde je, kad i kako naše vreme ispalo iz zgloba.

Sve vrednosti za koje se Sijarić borio, puškom kao jugoslovenski partizan, slovom kao jugoslovenski pisac, te kosmopolitske vrednosti koje su južnoslovenske zemlje i narode dovele do svetske kulture i svetske politike, ovde više ne znače ništa. Sve ono što je Sijarić smatrao pobeđenim, vratilo se, kao najcrnja avet, da vlada našim kulturama i životima, u vidu najokorelijeg, najglupljeg i najagresivnijeg nacionalizma.

Stoga Sijarić u ovoj predstavi uzima sebi priliku da, sa Ahireta, poruči: "Prvog maja 1945. godine bio sam u DŽehenemu, da niko drugi poslije mene u njega ne uđe. Vidio sam pakao, da ga niko drugi poslije mene ne vidi. Napisao sam knjigu o tome, 'Oslobođeni Jasenovac', da se zlo nikada ne vrati. Ali, zlo se vratilo. Knjiga nije opametila. I opet je pakao. Iznova džehennem. Da sam 1. maja 1945. godine u Jasenovcu, poslije genocida, mogao da znam da će 11. jula 1995. godine biti počinjen genocid u Srebrenici, iskopao bih sebi oči."

Ako, uopšte, danas i ima razuma u javnom vremenu, onda taj razum opominje da će se zločini sličnih razmera najverovatnije ponoviti. Zašto? Zato što je struktura politike trenutnog mira genocidna. Zato što je takva vladajuća politička kultura. Zato što su takvi obrazovni programi. Zato što je mir uspostavljen, pre svega, da bi oni koji su države opljačkali tokom rata sada legalizovali taj plen. I zato što je vaspitanje dece dopalo šaka najrigidnijih verskih poglavara sve tri naše konfesije - pravoslavlja, islama i katoličanstva. Oni uzdižu religiju, a unižavaju Boga.

Predstava "Bojte se Allaha: smisao života i smrti Ćamila Sijarića", poslednji je apel ljudima na ovim prostorima, toliko natopljenim krvlju nevinih žrtava, da se dozovu pameti i ljubavi.

Veličanstveni sufijski pesnik Yunus Emre peva: "Čovjek koji vidi čuda ljubavi, zaboravlja svoju vjeru i naciju." Kod nas, međutim, stasavaju generacije ljudi a da se od njih uporno kriju znaci ljubavi, da ih oni nikad ne osete, a forsiraju se, kao na vojnim pohodim, mržnja, strah i podele.

Naslovni song u predstavi, koji sam napisao citirajući u tri strofe genijalnog srpskog pesnika Vladislava Petkovića Disa, a za koji je muziku komponovao izvanredni Szilard Mezei, svojevrsna je himna prokletih Jugoslovena:

Bojte se Allaha, bojte se Allaha/ Vi s punim ustima njegovih imena/ Što zidate palate i ubijate/ I druge u bedi držite za sluge// Bojte se Allaha, bojte se Allaha/ Allah ne voli gospodare ljudima/ Ne voli ni tlačitelje ni tlačene/ Bojte se Allaha, praznog vašeg srca// Progledale sve jazbine i kanali/ Na visoko podigli se sutereni/ Svi podmukli, svi prokleti i svi mali/ Postali su danas naši suvereni// Od pandura stvorili smo velikaše/ Dostojanstva podeliše idioti/ Lopovi nam izrađuju bogataše/ Mračne duše nazvaše se patrioti// Svoju mudrost rastočismo na izbore,/ Svoju hrabrost na podvale i obede/ Budućnosti zatrovasmo sve izvore/ A poraze proglasismo za pobede// Bojte se Allaha, bojte se Allaha/ Vi ugledni što ugnjetavate druge/ Vi kojima tuđeg nikad dosta nije/ Bojte se Allaha, praznog vašeg srca// Sići će Allah s brigadama meleka/ S brigadama crvenih svojih meleka/ Da buni, bodri, digne generalni štrajk/ Da buni, bodri, digne generalni štrajk.

povezane vesti

Vučićev kič

1

Piše: Zlatko Paković

Ibzen ili banket reforme

1

Piše: Zlatko Paković

Kritika nacionalističkog uma

3

Piše: Zlatko Paković

komentari (4)

* Sva polja su obavezna

Potvrdite

Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.

Stevan Mišković

24. novembar 2017.

Odličan tekst. Podrška u celini i celosti.

Boško

25. novembar 2017.

"Bojte se Allaha...". a šta ako dotični ne postoji, kao što ne postoji nijedan bog, sve su to budalaštine. Predstava sa tim rečima u naslovu već je glupost, bojte se nečega čega nema, nekoga koga nema. Molim: pročtati http://pescanik.net/zasto-se-treba-plasiti-boga/

Smorko

26. novembar 2017.

Umetnicima iz Srbije je tesno srpsko trziste. Isto vazi i za umetnike iz ostalih bivsih jugoslovenskih republika. U tom smislu ja citam tekstove autora. Dobar marketing cini cuda.

Мiloš J. Kosovac

26. novembar 2017.

“Oci naši zgrešiše, i nema njih, a mi nosimo bezakonja njihova.” (Plač Jeremijin gl.5;7.) Oni koji znaju kako se Tito đavolski odnosio prema Oboženom Koči Popovići, veruju u priče da osim Braće Ribar još mnogi drugu su stradali samo zato što ih je Tito dožvaljavao kao konkurente za najviši položaj vlasti kome je izričito težio. A ne slučajno, skoro svi su bili Srbi. Lukavo je izabrao mlađane Aleksandra Rankovića i Slobodana Penezića da ga čuvaju i da odrađuju prljave poslove, sve dok nisu sazreli, kada ih je sklonio jednog iz politike, a drigog iz spiska živih. Milovan Đilas kao vrlo talentovan i ambiciozan, ponekad naivan, kada je shvatio karakter, cilj i način postupanja Josipa Broza, usprotvio mu se. Nije likvidiran, već je zatvoren, zato šlo su na vreme čuli za njega intelektualci na Zapadu, pa su zatražili podršku od njihovih državnika da upozore Tita. Pa je tako produhovljeni Milovan Đilas sačuvao glavu od Josipa Broza, čoveka đavolske svesti. No, ubrzo se pojavio još jedan Srbin, ta još sa krvnom i duhovnom vezom iz Francuske. Majka Marka Nikezića bila je Francuskinja. U isto vreme, a to su kraj šestdesetih i početak sadamdesetih, vreme bogojavljanja, kada su u svim republikama i pokrajinama izabrani najbolji, tj. oboženi kadrovi, pa su se uspešno dogovarali i sarađivali, a da za to ne pitaju vrhovnog Poglavara tadašnje SFRJ, Josipa Boroza Tita. Kome su obezbeđivali sigurnost duhom mali ljudi najgoreg karaktera. Ne bih da spominjem nijedno ime, jer su isti obezbedili krajem osamadesetih i devedesetih godina da odlučuju najgori ljudi, neki i psihijatriski, ne smao sociopsiholiški sumnjivi, pa su sazdali uslove za ubijanje i rušenje. Oni će obezbediti da se još uvek krije pravi krivac, koga će neki dobro obrazovan i mudar istoričar uskoro da zapiše: da je đavolski karakrer Josipa Broza Tita, oslanjajući se na obožene Ljude stvoriti na svoje ime veličanstvono delo - SFRJ. A da zbog istog đavolskog karaktera, a oslajanjući se na ljudska ništavilla isto Delo da završi u krvi i ognju. Đavo ili Sotona rade tako što poruče: “Posle Mene Možete i u Pakao!”