Site name

Vreme Goluže i Lampasa

Novootvoreni 'Mikser haus' u sarajevskim Pofalićima, prošla subota: Glumac Emir Hadžihafizbegović, pozvao je prisutne na promociji knjige 'Konstantinović. Hronika' Radivoja Cvetićanina, da minutom ćutanja odaju počast preminulom bardu Ljubiši Samardžiću.

5

Piše: Zoran Panović

16. septembar 2017. 15:00

Sarajevo se tih dana pijetetom opraštalo od Ljubiše. O njemu se govorilo i pisalo opsežno u medijima, po kafanama i kafićima, institucijama kulture. 'Oslobođenje' u mojim rukama: 'Odlazak u legendu nasmijanog Smokija'. Slike Samardžića dok šeta Baščaršijom. 'Otišao je veliki, najveći', ističe 'Dnevni avaz'.

U 'Oslobođenju' na stranama gde su sećanja i smrtovnice nalazim još jednu jaku glumačku vezu sa Sarajevom: Objavljeno je privatno sećanje na četrdeset dana od odlaska Tome Kuruzovića, dobitnika Šestoaprilske nagrade Grada Sarajeva 1959. godine za ostvarenu ulogu Pometa u delu 'Dundo Maroje' Marina Držića.

Niz se nastavlja. Gluma i smrt: Dragan Nikolić, Bora Todorović, Relja Bašić..., sve te skore – 'amblematične smrti' za ono što se zove 'Region'. Ako je sve bilo mrak i tamnica odakle onda 'zlatna vremena', sa ovakvim zvezdama koje ovako sijaju? I njih je zaista banalno svoditi presudno na 'nostalgiju'.

Emir Hadžihafizbegović podseća nas kako je prvu ulogu dobio na prvoj godini fakulteta, posle samo četiri meseca studiranja, u filmu 'Otac na službenom putu' Emira Kusturice. Skoro pa ništa nije znao o filmu, ništa o setu. A, prvi kadar u životu bio mu je s Pajom Vuisićem. On igra oca Muzafera. To se zove trema, kad je Emir došao na set i video Paju kako sedi u pidžami na krevetu. On ga u filmu budi, a malo zatim Mira Karanović unosi neku pitu. I znate kako to već ide sve do onog – 'što se nisi na svojoj svadbi sjeko'.

Rata u domaćem fimu nam ne fali (ni ovih poslednjih). Ali, prepoznaj u flmu intuitivno da rat stiže. To je već teže. I usudio bi se reći, veća umetnost. Evo dva primera, jednom sa Sarajevom, drugi put s Ljubišom Samardžićem u glavnim ulogama: Prvi je 'Praznik u Sarajevu' (1991) režisera Benjamina Filipovića po scenariju Abdulaha Sidrana. To je neka sarajevska varijanta 'Poslednjeg kruga u Monci' - saga o šanerima i jalijašima. Sve se dešava oko Nove godine. Ali, čeka se 1992. godina. I niko ne nazire rat u filmu. To nije ni lajtmotiv, ni metafora. Ničija nije mamera da najavi rat ili upozori na njega. Ali slutnja se oseća. Umetnost je intuitivna, podsvesna. Vreme je dalo zlokobnu melanholiju koja verovatno i nije bila namera autora. Drugi film je 'Smrt gospodina Goluže' (1982) u režiji Živka Nikolića po scenariju Branimira Šćepanovića. Dovoljno pre Larsa fon Trira i Kokana Mladenovića videli smo šta je pravi 'Dogvil', šta je duh intriga, zavisti i mržnje, na koji nailazi čovek koji 'emancipovan' odluči tobože da izvrši samoubistvo baš u toj varoši. I tamo se slavi Nova godina. I to ne bilo koja već, zamislite, 1941.

Evo još jednog primera: Leka Bankrot (Pavle Vuisić) je u TV seriji 'Više od igre' pobedio je na 'Danu lažova' sa sledećim rečima: 'Gledajte, ljudi, ovu tortu. Gledajte i nagledajte se. Nećete je videti ni osetiti četiri godine. Gulićete buđavu proju i otimaćete se o svako njeno parče. Lagaćete, ali ne od besa nego od nužde. A dobijaćete ne kolače nego batine. Ali, neću više, dame i gospodo, i ostala šušo, ni o torti, ni o proji, ni o batinama. Ispričaću vam nešto lepo. Ljudi će se popeti na Mesec. Oni će tamo izvoditi besne gliste, a vi ćete da blenete kroz kutiju sa prozorčetom...' Leka Bankrot je govor održao na takmičenju za 'Lažova godine' 1. aprila 1941. godine.

Savamala: Tamo sam morao da živim jednog letnjeg meseca u malom stanu sa visokim plafonima. Otvorio sam prozore i suočio se sa komarcima. Srećom, imao sam najbolji usisivač na svetu – 'Sloboda' Čačak. Star, ali ima cug. Našao je svakog komarca na plafonu. Tako iscrpljen zaspim, TV ostane da radi (sve sa 'Gospodinom Golužom' na njemu), dijalozi su bili jaki, glas Ljubiše Samardžića se probija kroz kakofoniju filmske rulje, kroz sparnu savamalsku noć, kad utom kroz san čujem neko lupa na vrata u gluvo doba noći. Skočim, na vratima dva pandura s baterijskim lampama, a iza njih u pidžami jedan dežmekasti stanovnik grada u koji je stigao gospodin Goluža. Ustvari moj uznemireni komšija. Prijava zbog buke (TV glasno radio). Rulja je u ekstazi. Srećna nova 1941. Postoje granični slučajevi kad se realnost i fikcija izmešaju. Kao kad je jedan moj zemljak u Bukovima, na putu Valjevo - Kosjerić, usred noći sredinom devedesetih godina prvo u gluvo doba noći video babu kako stopira, a nedugo zatim i četu partizana u jurišu. Ali, nema te halucinacije koju ne mogu da usisaju stari usisivači čačanske 'Slobode'.

Ko je Lampas, dragi čitaoci? Pa sve ono što nije Šurda. Iako ih bravurozno glumi isti čovek - Ljubiša Samardžić. On je solunac, kurvar, pijanac, borac za radnička prava, komunista i nesvesni anarhista. Psuje ko kočijaš. I kad bi opozicija bolje poznavala eks YU kinematografiju, Lampas bi po Vučićev režim bio zajebaniji od 'patkice' za koju se u jednom trenutku učinilo da će postati kao Ptica Trkačica u odnosu na Kojota. Ali, Lampas nije Kojot. Zaista šteta zbog akcionog jedinstva što antivučićevska opozicija nema ni L od Lampasa.

Mogli bi onda ovi s fantomkama da u'vate Lampasa za onu stvar. Uostalom, hajde da vidimo kako je Lampas govorio: 'Nisu nas zbunili vaši pljačkaški manevri i marifetluci. Mi ćemo izdržati do kraja i pobediti. I zato vam šaljemo ultimatum...' Inspirativno, zar ne? Kao Dimitrije Tucović u 'Šećerani'.

Čak i za partiju, Lampas je bio prejak. Nadređeni partijac (Danilo Lazović), rekao mu je da to (s ultimatumom) ne dolazi u obzir i da, maltene, predstavlja 'leva skretanja'. On mu odgovara - 'pa vidite li šta rade ovom guravom narodu'. I prigovara svom partijskom drugu kako je zelen i kako mu 'treba još sto furuna hleba da se najede'. Pa nešto politički da ukapira. Lampasa optužuju i za anarhizam, etiketiraju ga da izigrava 'savamalskog Bakunjina'. On se, poštujući Partiju, povlači - 'dobro, neka bude po vašem, ali nemojte posle da kažete Lampas je bio u pravu'. Pa dodaje: 'A ko je taj Bakunjin, jebo mu ja mater'. Šta li bi tek uradio Lampas Lajbnicu i njegovom 'dovoljnom razlogu'?

Možda bi i Saša, Vuk, Boško i Beli, obuzdavali Lapasa i njegove 'liderske ambicije', možda bi i srpska policija i pravosuđe pre nove 2018. rešilo 'fantome' da im se obratio neki Lampas kao što se onaj pravi obratio žandarmima u predvečerje Drugog svetskog rata, u prestonici trule Kraljevine: 'I vas mi je preko Stojka upišana boranijo, služite režimu za upišanu platicu. Mogu od vas da napravim pičvajz, samo kažite. Ustao sam na levu nogu, nakrivo sam nasađen'.

Da li bi tvitovi Sergeja Trifunovića bili mala maca za Lampasove da je tehnologija to dozvoljavala. Jer Lampas je upravo onaj Srbin iz vica s Amerikancem i Rusom, kad sva trojica piške, ne po grobovima već s mosta, pa Amer kaže 'ladna voda', Rus kaže 'i ribice grickaju', a Lampas kaže 'i dno je kamenito'.

Za Lampasa bi 'Beograd na vodi' bio 'klasno pitanje'. On se raduje klasno svesno i malo zlurado kad u predratnoj 'Politici' pročita slovnu grešku kako Skupština pozdravlja razvoj našeg policijskog (a treba da stoji političkog) sistema. On to i kaže jednom predstavniku 'velikosrpske buržoazije' koji mu odgovara mnogo žešće nego što bi Vučić danas iole odgovorio 'mrziteljima': Dakle - 'Treba pohapsiti grafičke radnike sve do jednog'.

Indikativna je scena u 'Savamali' kako buržoazija igra 'kraljevo kolo' (predvodi ga Branislav Ciga Jerinić), dok njena žandarmerija odvaljuje bubrege radničkoj klasi.

U Savamali živi osamnaestogodišnji mladić, u ozloglašenom kraju Beograda. U uzburkanom ambijentu Savamale sukobljavaju se različite strasti, a naslućuje se da su krvavi štrajkovi uvod u glavnu borbu. Mladić pokušava da izađe iz sirotinjskog života u bolje društvo. Zaljubljuje se i crta stripove, a Savamala mu nudi bedu svakodnevice, svet kriminalaca, kockara, anarhista, pevaljki, propalih pesnika.

Nadajmo se da ovi današnji turbulentni događaji u svetu i 'jedinstvenom kulturnom prostoru' nisu uvertira za novi globalni rusvaj kao što su bili u Lampasovoj filmskoj 1936. godini. Ili u onim scenama gospodina Goluže, Leke Bankrota, ili Sidranovih jalijaša.

I nikad, naravno, ne treba zaboraviti rečenicu iz filma: 'Savamala je teška sredina za partijski rad'. I za 'urbanistički' dodali bismo.

povezane vesti

Pravoslavni kvartet

4

Piše: Zoran Panović

Punk i Eho

3

Piše: Zoran Panović

Scorpions

8

Piše: Zoran Panović

komentari (5)

* Sva polja su obavezna

Potvrdite

Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.

El Grande

16. septembar 2017.

TLTR (too long to read) Kao i UVEK !!

Smoki

16. septembar 2017.

Sva je Srbija danas Savamala zahvaljući naprednoj svesti i nesvesti.

sve praznije

16. septembar 2017.

Nije se to iscedilo ni na Banjici a ni prilikom sondiranja terena na Novom Beogradu. Ljubiša u Podnevu je iako je bio za De Gola, dugo poobeđivao Valentina trovača iz S.U.R. Život je lep. Sve do kraja zemana B.Pešića koji moguće ne bi zidao oblakodere dok ne pokrpi klonje u ambulantama i školama od Borče do Barajeva. A u najbogatijoj opštini Republike Srbije, Pećincima, ove godine bostana uz drum, čudo!

Kikić

17. septembar 2017.

Naravno da bi Lampas bio opasniji za Vučićev i bilo koji režim. zato što on nema patkicu nego patku, da ne kažemo pitona.

dusko sipetic

17. septembar 2017.

Citiranje replika iz starih filmova kao i druga nostalgicna secanja vezana za muziku i sport, i za ljude koji su to stvarali i bili poznati, kao i licni dozivljaji kao sto su npr prve ljubavi ili uspesi u zivotu niti za malo nece promeniti (veliku) Istinu da se (velika) Drzava raspala u mrznji i ratu i da su vodje i narodi odlucili da tako bude i da nece da zive zajedno. Bilo pa proslo, neki bi rekli neponovilo se, neki i dalje pate i guse se u secanjima. Nove generacije su postale punoletni i odrsali ljudi, nemaju ta secanja kao mi "matori", zivi se neki drugi zivot. Gosn Panovicu nema smisla povezivati inserte lepih secanja sa danasnjim zivotom i sa AV i kamiralom koja vlada, jer to su samo secanja i to ona koja se odnose na fikciju, koja se nisu stvarno dogodila. Ako ukazujete na resenja da popravimo sivilo zivota vi u stvari govorite da to nije moguce i da je bolje da sve prepustimo vragu, da je bolje da sedimo pred kutijom u kojoj se vrte slike i cirkamo pivo iz velikih plasticnih boca nego da mastamo ili stvarno uradimo nesto za svoje zivote. Dusko