Site name

Pričam ti priču

Pre par nedelja jedan prijatelj (u daljem tekstu Prijatelj) poslao mi je link za tekst iz Gardijana o nekom nesrećnom baletanu... zaboravila sam ime...

7

Piše: Nina Savčić

30. novembar 2017. 16:30

Pričam ti priču

Bacila sam pogled na hiljadu redova i posle dve rečenice odustala od čitanja. Dosta mi je mojih problema, još treba da se bavim njegovim...

Poslednjih godina naporno mi je da čitam beletristiku, časopise i novine... Svi raspredaju neke priče... Takoreći, dave. Časopisi su papirna verzija Instagrama (priča u slikama), reklama (manipulativnih priča) i napornih priča o ljudskim nesrećama ili uspesima. Vrtite, vrtite strane koje mirišu na parfeme, preporučuju restorane i kozmetiku. Gde god može uglavi se neinventivni životni moto i ponosno lice koje razvija svoju istoriju. Reči, reči, reči... što bi rekao Danac.

Programi na TV-u nisu mnogo drugačiji, samo što se slike same smenjuju i što se epski/dramski subjekti mrdaju. Bombarduju nas tuđim životima, prepričavaju nam našu stvarnost. Kako im ne dosadi... Svako ima mišljenje o okolnostima u kojima živimo. Možda je ljudima lakše kad im kontekst gde broje svoje dane prepričaju drugi... Oni s mikrofonom... Meni nije.

Prijatelj me je optužio da sam depresivna kad sam rekla da mi ne pada na pamet da čitam o baletanu, odrastao je, nek sam sređuje svoj život. Prijatelj nije psiholog pa njegovu dijagnozu ne shvatam ozbiljno, ali možda je, pomislila sam kasnije, u pravu.

Odem na Gugl. "Simptomi depresije" kucnem i čitam: čovek se oseća tužno i beznadežno, oseća prazninu, uznemirenost i krivicu... Razni sajtovi nude neka rešenja (reklame) i donose iskustva bivših depresivaca (životne priče). Vidim da ni Gugl ne nudi ništa bolje od časopisa i televizije. Verovatno zato što ničeg preko toga i nema... Priče, priče, priče koje se neumorno pričaju, pričaju, pričaju...

Ako su nekad priče i prenosile korisna iskustva te uticale na ljude da možda bolje razumeju ili reaguju ili im jačale volju, snagu itd... već šta je trebalo... sada su postale samo gomila reči čija funkcija nije uspostavljanje kontakta nego borba sa tišinom.

Pitanje je da li su me udavile priče, koje su postale superdosadne i bez korisnih poruka, ili je Prijatelj u pravu: depresivna sam. Najverovatnije kombinacija. Živim u zemlji gde će Aca Lukas za par sati dranja pred publikom dobiti 50.000 evra. Onoliko novca koliko prosečnom intelektualcu ne prođe kroz šake za ceo radni vek. Zar gradsko rukovodstvo nema bolju ideju gde da spiska naš novac? Kako da se ne osetim tužno, beznadežno, uznemireno...

Doći će nam turisti? Ekstraglupa priča!

povezane vesti

Moja borba

5

Piše: Nina Savčić

Moj rodni Gotam grad

2

Piše: Nina Savčić

Misterija hepimila

1

Piše: Nina Savčić

komentari (7)

* Sva polja su obavezna

Potvrdite

Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.

stalker

30. novembar 2017.

Ma kakva depresija, kakvi bakraci..... Srbija! E to je to...

Boško

30. novembar 2017.

Lepo je ovakvima koji se gnušaju nad zaradama Lukasa, Bubamare, Cece i sličnih odbrusila Jovana Gligorijević pre jedno dva tri meseca u Vremenu, molim da se pročita, poučno je. To je takav kliše, fraza, nemam još reči, kojima se opisuju nezaslužene zarade ovih pevača, gospođo, oni su na tržištu, imaju svoje cene, imaju svoj repertoar, svoje fanove, imaju mnogo toga čega se mi gadimo, ali ako nas toliko odbija sadržaj, zašto se i mi ne odlučimo na takvo nešto, da uzimamo lovu, polje je otvoreno, konkurencija je tu, pokažimo se, obogatimo se, što bi reko Lenjin, lova se valja ulicama, samo je treba pokupiti. Ne dirajte me u Brenu, u Sneki, u Seku, u Samardžića, u Kebu, u Džeja, to su trudbenici, ja im skidam kapu, to su borci, mi smo salonski čistunci, hoćemo ribe, ali s obale.

nemam pojma

30. novembar 2017.

Ovo je vreme kad smo bombardovani nevažnim, idiotskim pričama i informacijama, koje u neverovatnoj svojoj količini stvaraju privid depresije kod svakog normalnog mislećeg čoveka. Da bi povećao kvalitet života, čovek bi trebalo da se izoluje od bar 90% informacija, da ne gleda tv, ili to čini vrlo retko, da ne obilazi brojne sajtove na internetu, da pokušava što više u živo da komunicira sa ljudima, da izbegne tupav vid komunikacije preko Instagrama, povijen nad ekranom telefona, dok život teče mimo njega. U autobusu, na vozu, na stanici, ljudi više međusobno ne razgovaraju, nema ljubaznosti i osmeha, topline, svi kuckaju reagujući na idiotske fotografije. Novine već odavno ne čitam, pogledam na sajtu Danasa šta se dešava, pogledam par minuta N1, a preostalo vreme pokušavam da pametno utrošim komunicirajući sa ljudima koji mi mnogo znače, i uz koje se osećam srećno a ne depresivno. Aca Lukas, UH!!! Nesrećnog li naroda!

xoxo

01. decembar 2017.

Halo?Tržište je u hali Arena i u birtijama po Nemačkoj (fanovi i repertoar uz to)a grad daje NAS NOVAC i to kome?Da ne vredjam,priznali su i sami ko su i šta su.Ne dao Vam Bog Bosko da se nadjete u nekoj bolnici.Bićete srećni ako samo dobijete šugu.

Tom Sojer

01. decembar 2017.

Ja sam u depresiji samo zbog SNS i AV vladavine, uključujući njihove satelie, naravno, i što Srblji to trpe. A Internet, televizija, novine, to isključim ili gledam i čitam ono što valja. Na primer, od dnevnih novina kupim Danas, od nedeljnika Vreme, NIN ili Nedeljnik, pa tako. Uh, tek tada padnem u još dublju depresiju što Srblji i dalje trpe ove satrape na vlasti. Pozdrav svima što su iz istih razloga u depresiji. Nina, razvedri se, trebaju nam tvoji članci.

PREDRAG KOMARAC

02. decembar 2017.

Ali kad je u pitanju pisac i njegovo delo, zar ne izgleda pomalo kao nepravda da se od onog koji je stvorio neko umetničko delo, pored toga što nam je dao svoju kreaciju, dakle deo sebe, očekuje da kaže nešto i o sebi i o tom delu? Ima nas koji smo više skloni da na tvorce umetničkih dela gledamo bilo kao na neme, odsutne savremenike, bilo kao na slavne pokojnike, i koji smo mišljenja da je govor umetničkih dela čistiji i jasniji ako se ne meša sa živim glasom njegovog stvaraoca. Takvo shvatanje nije ni usamljeno ni novo. Još Monteskije je tvrdio da "pisci nisu dobre sudije svojih dela". Sa divljenjem i razumevanjem sam nekad pročitao Geteovo pravilo: "Umetnikovo je da stvara a ne da govori!" Kao što sam mnogo godina docnije sa uzbuđenjem naišao na istu misao, sjajno izraženu, kod neprežaljenog Albera Kamija.

Nikola Jelić

02. decembar 2017.

Kad je reč o pripovedanju koje ima za predmet prošlost, treba napomenuti da ima shvatanja prema kojima bi pisati o prošlosti trebalo da znači prenebregnuti sadašnjicu i donekle okrenuti leđa životu. Mislim da se pisci istorijskih pripovedaka i romana ne bi složili sa tim i da bi pre bili skloni da priznaju da sâmi stvarno i ne znaju kako ni kada se prebacuju iz onog što se zove sadašnjost u ono što smatramo prošlošću, da sa lakoćom kao u snu, prelaze pragove stoleća. Najposle, zar se u prošlosti kao i u sadašnjosti ne suočavamo sa sličnim pojavama i istim problemima? Biti čovek, rođen bez svog znanja i bez svoje volje, bačen u okean postojanja. Morati plivati. Postojati. Nositi identitet. Izdržati atmosferski pritisak svega oko sebe, sve sudare, nepredvidljive i nepredviđene postupke svoje i tuđe, koji ponajčešće nisu po meri naših snaga. A povrh svega, treba još izdržati svoju misao o svemu tome. Ukratko: biti čovek.