Site name

Temišvarske i druge priče

"Ponekad se velike promene nalaze po ćoškovima. Temišvar 1884. je bio prvi grad Evrope koji je imao električno ulično osvetljenje. Varnice Revolucije protiv Čaušeskuovog režima su 1989. zapaljene na ulicama Temišvara.

1

Piše: Borka Pavićević

10. septembar 2017. 15:00

Godine 2021. želimo da postanemo evropska prestonica kulture kako bismo mogli da podelimo svoje težnje sa ostatkom Evrope."

Težnja za osvetljenjem ili prosvetljenjem, za svetlom i prosvetljenjem (enlightenment), pa čak i ozarenjem uporište je uvodne teze buduće evropske prestonice kulture, Temišvara 2020/21, kako stoji u knjizi koju inaugurativno objavljuju autori budućih kulturnih i umetničkih poduhvata.

Direktorka evropske prestonice kulture je Simona Neumann, a umetnički direktor Kris Torch. Simonu upoznajem iste večeri kada sam došla u Temišvar, a kao da je oduvek znam, Kris Torch je rukovodilac "Interkulta", organizacije koja je producentski vodila učešće Centra za kulturnu dekontaminaciju u Stokholmu 1998. godine, kada je Stokholm bio prestonica kulture i kada smo petnaest dana, na poziv Erlanda Jozefsona, igrali u Stokholmu "Proces" Sonje Vukićević u starom arhivu Stokholma, bolje mesto se nije moglo naći, idealno, i "Alchajmer", te čitav koncept Ane Miljanić "Slušaj mali čoveče" (Vilhelm Rajh) po gradu Stokholmu i živi prenos iz Riksarkiveta (stari arhiv) u CZKD u Beogradu. Usput da kažem da je jedan od konceptualnih radova izvedenih uz pomoć, uvek nadahnute, grupe Škart bio - razmena dobara između buvljaka i Ikee. Toga sam se setila povodom otvaranja Ikee 2017. u Beogradu, naime dobra, predmeti, su razmenjeni, te su se objekti sa buvljaka našli u Ikei, a Ikeini proizvodi na buvljaku, bilo je to pre mnogo godina i "mnogo je mutne vode proteklo" i protiče. Razmislite šta se sve događalo što je učinilo da Ikea od civilnog postane partijski i državni fenomen.

Sedim sa Simonom Neumann na trgu Pobede, u kafani uz sveće i gledam u balkon rumunskog Narodnog pozorišta u kome igraju i mađarsko i nemačko pozorište. Balkon, naravno, i ne samo da se sećam prenosa demonstracija iz Temišvara 1989. u hinterbini Beogradskog dramskog pozorišta, iz časa u čas, no se sećam i uloge balkona Narodnog pozorišta u Beogradu, i svih na balkonu marta 1991. godine, te odluke uz pomoć svih bezbednosnih snaga ("logistička podrška" u Narodnom), da taj balkon više nikada ne zaigra. O čemu, naravno, uvek mislim kada mislim o pravu čoveka i pozorišta na pobunu, na Pariz 1968. i na Žan Pol Sartra na balkonu "Odeona". Pa mislim kako je to moguće i zašto je to moguće da umetnici u pozorištima ne podržavaju, ne u meri koja je "preki nalog duha vremena", čas kada kolege "vrisnu", kao što je to uradio Sergej Trifunović, ilI kao što to čini Nikola Đuričko, i kao što su to činili pojedinci tokom naše "mutne vode" o čemu se takođe raspravljalo više puta - "Umesto predstave" l996/97. u vreme demonstracija protiv režima Slobodana Miloševića, CZKD je onda, nastavak, tokom predstave i rasprave "Srpski Faust" (Tanja Simić) 2009.

Trg Pobede jedan je od tri velika, velika trga u Temišvaru, jedan na drugog se nastavljaju, prostran je i grad, ima mnogo zelenila i parkova koji se posebno neguju, ima i zapuštenih ulica, i neuređenih bašta. Uz put, sada bukvalno, diljem Vojvodine, i Banata, sve do Temišvara sasušena kukuruzna polja, i nesretni žarom posivljeni suncokreti, nigde njihove žute boje. Kaže mi prijateljica da unutar "teritorije", kod Bele Crkve i Vršca, nije tako, da su vinogradi zeleni, da navodnjavanje radi, da se biljke natapaju redovno, da postoje čitavi sistemi, na sreću, bezgranični. Promiču mi slike iz filma Branislava Guzine "Dan bez posebnog značaja" iz 2002, o lustraciji, a po Banatu, nezaboravan dan sa centralnim događajima u bolnici za mentalne bolesti u dvorcu Lec (Voja Brajović i pesma Brane Petrovića), te u zadružnom domu pored Vršca u kome smo i batine mogli da zaglavimo, jer je meštanima obećano da će doći Božidar Đelić, da ga ponešto upitaju, međutim spasila nas je jedna mlada žena koja je vikala da je došao njen profesor Čedomir Čupić i da smo mi "dobri ljudi". (Ovaj film snimljen je za RTS u produkciji Građanskih inicijativa, i emitovan samo jednom, u neko doba noći.)

U kombiju su i dve Rumunke, one već drugi dan putuju za Temišvar, prvog dana su uzaludno čekale na voz u Beogradu, nisu znale da ga više nema, te su onda dopale minibusa. Pretpostavila sam, glupo, da nema interesenata za voz ili autobus, međutim, na razgovoru u Temišvaru o civilima, civilstvu i državljanstvu, te nužno o identitetima, od učesnika iz publike saznajem, kako nije tačno da nema putnika. Jedan student govori kako je gotovo svakodnevno išao do Novog Sada i nazad, i da je voz uvek pun, već da je ta linija, politički, to jeste namerno, ukinuta. Kako, zašto i u kakvom skladu sa dobrosusedskim odnosima i evrointegracijama, ne znam, ali to je pitanje koje može da postavi i Đorđe Vukadinović u Skupštini. Pitajte i zašto autoput Novi Sad-Pančevo-Temišvar, "obećat" (Mira Banjac u "Korešpondeniji" Pekića i Ateljea 212, svojevremeno), nikada nije napravljen, reče student.

Istoričar i sukreator koncepta Temišvara kao grada svetlosti i prestonice evropske kulture, i direktor Muzeja savremene umetnosti u Temišvaru, prof. Victor Neumann govorio je o složenoj i burnoj istoriji Banata, a u vezi, naravno, sa granicama, kretanjima naroda i državljanstvima, u glavi mi je knjiga Slobodana Šnajdera "Doba mjedi", kako se kretala Evropa, ili Evropa u pokretu. I evo Evrope u susretu za izbeglicama, sa novim starim i stalnim kretanjima naroda, te o granicama koje se dižu, i zidovima, te državljanstvo kao udaranju o zid. (Asocijacija na tekst Alekseja Kišjuhasa u ovim novinama o nekadašnjem Mediteranu, Mediteranu pokreta, razmene i trgovine, i o današnjim granicama na Mediteranu, zidu o koga udaraju brodovi i gumeni čamci nakrcani nesretnim ljudima u pokretu iz zla i smrti, ka životu.) Biće Evrope ili kao Evrope građana, ili kao Evrope država, da parafraziram na Balibarovo svojevremeno i blagovremeno upozorenje.

Rumunka koju sam svojevremeno srela u Ženevi, kada je shvatila da sam iz Beograda, rekla je da treba da znam šta su za nju značila svetla Beograda kada je pre revolucije 1989. u Temišvaru i Rumuniji preplivala Dunav, do Beograda. Mladić koji je prisustvovao ovom razgovoru upitao me "A zašto je preplivavala Dunav?"

To je tema i našeg razgovora na jednom brodu u Temišvaru kao dela pripreme Kulturne prestonice Evrope. Sećanje, i mogućnost da ne bude uvek kako je danas, već možda kako je i bilo, te kako će biti, i šta mi radimo i kako radimo, civili, da bude svetla do koga se ne mora preplivavati Sredozemlje ili Dunav, mora ili reke, preplivavati kao beg, dok kruzeri plivaju kao turistička pošast.

Na razgovoru je i grupa mladih ljudi, koja po svemu podseća na inicijativu "Ne da(vi)mo Beograd. Govore o društvenosti i ne prave razliku između sela i grada, urbanog, i zadružnog života na selu. Pitanja i tekstovi pršte iz publike, a mogu se sažeti u jedinstveno pitanje šta činiti da se izađe iz apatije, da se državama stavljaju prepreke u njihovim isključivostima i neregionalnosti uprkos svim zvaničnim govorima, šta da rade građani da bi bili subjekt promene, da bi "uzeli budućnost u svoje ruke". Solidarnost, pre svega, i politizacija civila, ili od civilnog društva, preostalog, do politizovanog i političkog društva. Solidarnost sa onima koji su iskra u pobuni protiv neslobode i terora. (Recite, da li je nepristojnije citirati Vijona, a tačan citat, prevod je "Pljunuti po grobovima", ili uzimati za primer Milana Stojadinovića, koji se slikao sa Ante Pavelićem.)

I pade mi na pamet, dok smo govorili o Temišvaru kao o svetlećem gradu, da ako ima ko da svetli i da prosvetli, onda je to Nikola Tesla.

povezane vesti

Čija Skadarska? Naša Skadarska!

1

Piše: Borka Pavićević

Žila kucavica i ptica rugalica

3

Piše: Borka Pavićević

Studija slučaja: Čija je budućnost

3

Piše: Borka Pavićević

komentari (1)

* Sva polja su obavezna

Potvrdite

Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.

Jovan Duljaj

10. septembar 2017.

Moram se nadovezati... Jedini (javni) prevoz do Temisvara je bio voz iz Beograda preko Vrsca. Zeleznice Srbije pre par meseci ukinule voznu liniju. Ne postoji ni jedna autobuska linija za Temisvar. Pricamo o kulturi za one sto mogu da zveckaju svojim nakitom dok sirotinja aplaudira, sto bi rekao Lenon. Sirotinji, izgleda, kulture ne treba, dovoljne su igre, hleba ionako odavno vec nema.