Site name

Katarza

Katarza označava "čišćenje" ili "pročišćenje" čoveka koji posmatra određeno umetničko delo, a pre svega tragediju ili dramu.

12

Piše: Aleksej Kišjuhas

10. decembar 2017. 09:00

Katarza

Naime, ovo je čuveno značenje koje je u "Poetici" ponudio još Aristotel pre 2300 godina, dok se do tada o katarzi govorilo jedino kao o izbacivanju menstrualne krvi i sličnih telesnih izlučevina. I sad, po analogiji sa ovakvim telesnim "pročišćenjem", Aristotel je tvrdio da i publika u pozorištu doživljava nešto slično kada je reč o njihovoj duši. Kada prisustvuje tragediji, čovek se suočava sa strahom, nepravdom, nasiljem i bolom drugih na sceni, zbog čega napušta pozorište "pročišćen" od ovih negativnih osećanja, što zauzvrat ima pozitivno dejstvo na njegovo telo i duh ili um. Između ostalog, čovek na ovaj način "čisti" i svoje misli, te vidi bolje i zaključuje jasnije. I sad, iako postoje suvisle debate oko toga šta je to Aristotel tačno želeo da kaže, ovakvo razumevanje se pokazalo uticajnim u estetici, psihoanalizi, i raznim teorijama umetnosti i kulture. Zato se tvrdi da "Hamlet", "Gernika" ili neki horor film (a možda i fudbalska utakmica ili boks meč), takođe mogu imati katarzično i blagotvorno dejstvo na posmatrača. Naprosto, imitiranjem ili prikazivanjem nasilja, nepravde ili tragedije u umetnosti i popularnoj kulturi, kod publike se postiže efekat saosećanja, jednog "štelovanja" moralnog kompasa, te približavanja istini i pomirenju sa sobom i drugima.

Sve ovo je zasigurno dobro znao i Slobodan Praljak - ratni zločinac i ratni profiter, inženjer, filozof i sociolog, dramaturg i režiser (tim redom) - a koji je posve dramatično i pred kamerama ispio čašicu cijanida u sudnici Tribunala u Hagu. Na Dan Republike, odnosno na praznik zemlje koju su on i njemu slični rasparčali i rastvorili u otrovu i krvi. Praljak je, poput majstora političko-sudske drame, u svom poslednjem filmu od 14 sekundi, "ukrao šou" ostalim zločincima koje je bila stigla duga ruka pravde. A čak i ukoliko nije naročito izučavao Aristotela, morao je znati za Sokrata i njegovo ispijanje otrova nakon presude da "izmišlja nove bogove" i "kvari omladinu". Pri čemu tu postoji jedna značajna razlika: Sokrat je (stoički) mirno prihvatio kaznu atinskih sudija - danas bismo rekli da je poštovao institucije - a Praljak je "s prezirom" odbacio presudu. Verovatno zaista poverovavši u to da su Bošnjaci sami sebe ubijali, silovali i progonili, i da se Stari most u Mostaru srušio sam od sebe. U tom smislu i slučaju, od istorije filozofije mnogo je instruktivnija spomenuta psihoanaliza. To jest, odbrambeni mehanizam prema kojem i sami poverujete u utešnu laž prema kojoj ste heroj, a ne ratni zločinac.

Međutim, Praljak je zaboravio da nema uspešne pozorišne predstave bez - katarze. Kako je to na nedavnom i izuzetnom gostujućem predavanju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu preneo profesor dramaturgije iz Zagreba Goran Pavlić, nema teatra bez politike. Ali, suština katarze u tragedijama od antike do danas nije bila u tome da se profesionalni konzumenti pozorišta u svojim bundama, 'ladnim trajnama i lažnim lisicama oko vrata "oplemene" i "nadahnu" kulturom i umetnošću - već da uzdrmaju poredak i status kvo. Da prozovu, povrede i uvrede dominantne političke, ideološke i moralne narative. A Slobodan Praljak nije uzdrmao ama baš ništa, već je samo nastavio sa istim izanđalim, kičolikim, nacionalističkim i lažno grandioznim matricama o svojoj zemlji i samome sebi (u, naravno, trećem licu). Samo što je u tom mizanscenu prikazao malo više autodestruktivnog ponašanja, za razliku od Ratka Mladića koji je sličnim povodom samo nešto vikao i bogoradio, pa ga je udaljilo iz sudnice. I zato smo u poslednjoj drami koju je priredio Praljak, umesto katarzičnih osećanja kajanja i stida, a koja bi možda i bila čin vredan poštovanja, prisustvovali nadriherojskom šmiranju i podilaženju publici. I, po oprobanom cijanid-receptu svojih ideoloških mentora, Hajnriha Himlera i Hermana Geringa, poneo se kukavički, infantilno i groteskno. Otuda je reakcija mnogih internetskih šaljivdžija povodom tog poslednjeg čina bila posprdna, a Praljak je sveden na viralni, ali i banalni, internet "mim". Linija između tragedije i komedije nekada je upadljivo tanka.

Ali, ne radi se tu toliko o Praljku i sličnima, koliko o nama. Odsustvo društvene katarze bolno je očigledno nakon svake presude za ratni zločin. Pa se Tribunal u Hagu, po potrebi o(t)pisuje kao pravedan ili nepravedan, antisrpski ili antihrvatski, nepristrasan ili politički - pri čemu (kao da) niko ne uviđa nonsens i apsolutni apsurd takve percepcije stvarnosti, krivice i pravde. Istovremeno, jedino su balkanski političari (uz sufliranje Rusa) ti koji poručuju da su individualizovane krivične presude u Hagu zapravo presude čitavim narodima, iako to ne govore ni taj Hag ni međunarodna zajednica. Ali, ako ovim političarima oduzmete tu zlatnu koku nacionalizma, "naše" i "njihove" zločince, čime će zamajavati svoje bedne i ponižene građane, i prikrivati svoju prostotu? U tom smislu, ironično je da su katarzično pomirenje između sebe dostigli jedino - ratni zločinci. Koji, u svojim ćelijama i ne bendajući etničke granice, posve miroljubivo igraju šah, lopte i "ne ljuti se čoveče". A mi? Drugim rečima, do katarze u balkanskoj tragediji ne dolazi zato što je svaka presuda za ratni zločin (ili odsustvo iste) intepretirana kao povod za novi čin zakopavanja u etnonacionalističke rovove. Koji onda trajno prete da postanu i realni rovovi sačinjeni od krvi i tla. S tim u vezi, valja podsetiti da je od rata u Bosni i Hercegovini prošlo 22 godine, i da deca rođena 1995. godine danas završavaju fakultete. Dok su samo šest godina nakon Drugog svetskog rata, krvavo zaraćene Francuska i Nemačka ušle u Evropsku zajednicu za ugalj i čelik, kako bi međusobno kontrolisale sirovine za proizvodnju naoružanja. A balkanske državice se narajcano i trčeće naoružavaju, paradiraju i salutiraju, kao da im nije bilo dosta. Možda ili biće da nije, ko zna?

Dakle, celoj drami u Hagu nedostaje katarza. I nije to greh niti u opisu posla Haškog tribunala, čak i ako je dotični to preambiciozno i kratkovido stavio u opis svog posla. Katarza je duboko intimni čin, proces lične transformacije, a koji moraju da potpomognu politika, a zatim i šire društvo i kultura. Nama upadljivo nedostaje katarza postjugoslovenskih naroda i narodnosti, kao naglo i transformativno skapiravanje da ono što smo jedni drugima (u)radili naprosto - nije valjalo. A posebno ono što smo mi uradili drugima. Da smo pogrešili kada smo bacali cveće na tenkove na putu za Vukovar, kada smo sa divljenjem posmatrali pijane granatere i snajperske ubice dece Sarajeva, kada smo simpatisali "opasnog momka" Arkana i vlažno sanjali o Ceci, kada smo videli "šiptarske teroriste" u kolonama žena, dece i staraca koje smo progonili preko Prokletija, kada smo popaljeno dizali tri prsta kao da nam se diže disfunkcionalna muškost u gaćama, i radije jebali majke "ustašama", "balijama" i "šiptarima" umesto svoje žene i devojke. I da grešimo kada ove činjenice danas relativizujemo, razvodnjavamo ili negiramo jednim "a šta su oni nama radili?" i belosvetskim zaverama, paralelno bistreći reč "genocid" do besmisla. I nazovimo to "suočavanjem sa prošlošću", "istinom i pomirenjem", "tranzicionom pravdom", ili sličnim nemuštim konceptima iz NVO-vokabulara ako baš moramo, ali radi se o nečem mnogo dubljem i starogrčki starijem. Radi se o katarzi. O ličnom pročišćenju nakon tragedije etničkog čišćenja. Očistimo svoju dušu razumevanjem da nije trebalo, da nije bilo dobro, i da su naši heroji u balkanskoj drami obične kukavice koje, kada ne pljačkaju belu tehniku, dečacima vezuju ruke žicom pre metka u potiljak. Jer, u suprotnom, sve ovo što preživljavamo je samo primirje, tek prvi čin, bez konačnog raspleta.

povezane vesti

Muškarci koji mrze žene

2

Piše: Aleksej Kišjuhas

Lažne vesti?

7

Piše: Aleksej Kišjuhas

Zašto da budemo srećni?

13

Piše: Aleksej Kišjuhas

komentari (12)

* Sva polja su obavezna

Potvrdite

Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.

pukovnik

10. decembar 2017.

Nek se lepo sastanu i upitaju za zdravlje pa nek popiju po jednu. Volkano i njegovi finansijeri i zaštitnici mogu i u prenosu na pinku ili hepi tv. Sve veselo ko arkanova svadba.

Lacika Krčedinski

10. decembar 2017.

Sjajan tekst. Jedan od najboljih na temu kakva smo u suštini ništavila. Stoga nakon Franje i može doći Kolinda a nakon Slobe Sloba.

Zahvalna

10. decembar 2017.

autoru :-*

Skorpion47

10. decembar 2017.

Svašta je ovde kolumnista rekao. Ipak, namera da se svuda postavi ravnoteža, da se daju decidni zaključci, nemaju osnova. Praljak je bio vrhunski obrazovan čovek, to jedino sa sigurnošću mogu da tvrdim i ja i novinar. Da li je i u kojoj meri mogao da zna šta se dešava sa ratnim zarobljenicima, iz onog što je napisano i izneto u sudnici, teško je reći. Mnogo više mi je bliža pomisao da je Praljak kolateralna šteta jednog političkog tribunala. Recimo, po čemu je Praljak veći zločinac od Gotovine, Atifa Dudakovića ili Rasima Delića? Sad da ne govorim o Naseru Oriću ili Haradinaju!

Samo covek

10. decembar 2017.

Staviti u citanke. Hvala kisjuhas.

Duska

10. decembar 2017.

Bravo!

Realista

10. decembar 2017.

Katarza....?? Milosevic je trebao da zameni Tita i bude ...i posle Tita ...Tito odn Milosevic. Posto su u ostalim republikama ex-Yu znali o kome /i o cemu/ se radi Milosevic je preko svoje propagandne masine /koja je i danas slicna/ preobratio sve to ....da ostali narodi ex-Yu ne vole njega kao srbina a ne usko/trasiranog bankarskog cinovnika. Tudjmana u Hrvatskoj je stvorila Miloseviceva politika. Stradao je tolerantni Stambolic ....i istina sa njim. I naravno najmnogoljudniji narod u Bosni -Bosnjaci kao i Albanci Kosova.

Vitomir

10. decembar 2017.

Narod ne kaze tek tako da ne treba ocekivati od svakoga da prizna da je gresne duse. Postoje ljudi i neljudi. Krivci koji priznaju krivicu i koji uspeju da se koriguju, s jedne strane i oni drugi koji bestidno lazu, cvile i glume nevino okrivljenog, zrtvu zavere. Mi smo upravo takve hulje, bestidni nasilnici nad slabijim i ogavne kukavice i skrivaci ispod skuta jaceg brata. Ne dotice nas sto nas je svet prozreo prostituisuci se dsedeci pod svecama na salonskim vecerama sa EE, a potom, pod okriljem noci se podajemo na slamarici vonjavog Bacuske. On nam obecaje nas put ka Velikoj Srbiji, virusu koji zivi i zdere nas um vec par vekova.. Katarza, pardon? Mi? A oni, zasto ne oni? Srbin nema tu glupost pri sebi. Srbin i nije pri sebi. On je pri Rusu.

bogdan trojkaš

10. decembar 2017.

"Nije život što i poljem proći"(Pasternak). Da čovek nije žločinac ni katarze nebi bilo.To je sudbina čoveka, to je istorija. Zašto je to tako? Pa jednostavno zato što se pravi tvorci zločina kriju u političarima, "pesnicima" i moćnicima svih vrsta, koji zavedu proste ljude a ovi prisilno mobilišu i one koji rat smatraju zločinom. A kad se čovek jednom nađe "u krvi do kolena" on pretaje biti čovek, on više "nema suza" ni za sebe ni za bilo koga. Rešenje bi trebalo da bude: Svaki ratni zločin treba osuditi a odgovorne političare i ine doživotno zatvoriti, kad je, nažalost, ukinuta smrtna kazna - za njih jedina katarza!

OldBridge

10. decembar 2017.

S komentatorom koji je napisao da je tekst odlican cu se sloziti u potpunosti. Mozda i najbolji na temu Haga i ratova u bivsoj Yu. Za komentatora koji je napisao da Praljak nije znao za logore, kratko podsjecanje da je iz Dretelja on licno pustio prof.dr. Rizvanbegovica uz uslov da mora seliti iz BIH. Novinar BBC-ja je morao dobiti dozvolu od Praljka da posjeti logor. Ali, naravno ni ovom branitelju Praljka tj. Equalizeru zlocina i zlocinaca "da niko nije kriv" dokazi nisu zanimljivi ni potrebni. Cilj cijele pomame i velicanja Praljka i jeste da se zrtve jos jednom ponize i da se o njima ne govorj

Selena

10. decembar 2017.

Odlicno Kisjuhase! Nije bilo katarze! Balkanska tragukomedija ima više od tri čina. Bez epiloga. Neodraslo, neodgovorno i groteskno. Balkan - strašno mesto za zivot, idealno za umetnost, narocito dramu i burlesku.

Kikić

10. decembar 2017.

Ne znam za publiku, ali boks sasvim sigurno ima katarzično dejstvo na poraženog boksera, kako u prvobitnom značenju (ispušta krv kroz nos, iz arkade i sl), tako i u savremenom (napušta ring pročišćen i od negativnih i od pozitivnih osećanja, tj. u nesvesti).