Vlast u paralelnoj stvarnosti

Dodala je i da „ne zna za Vladine zvaničnike koji vređaju medije ali da ih Vlada Srbije ne vređa“. Reče i preteče, što bi rekao narod. Jer ako premijerka ne vidi ono što njeni ministri svakodnevno rade novinarima i medijima koji se ne bave propagandom nego pokušavaju profesionalno da izveštavaju, onda je svaka dalja komunikacija potpuno besmislena. Jasno je premijerki da Vladu vodi predsednik Srbije Aleksandar Vučić, kao što je jasno i da joj određuje kakvu će politiku da vodi. Pa i to da ne vidi da državna agencija Tanjug, koju je Vučićeva vlada ugasila još u oktobru 2015. i danas nesmetano radi. I ne samo što nepostojeća državna agencija radi kao propagandno glasilo Brnabićkine vlade, nego i naplaćuje usluge od ministarstava u milionskim iznosima. Toliko o poštovanju zakona države koju vodi.

Džaba se premijerka pravi nevešta, kad su baš za njenog vakta poreznici zatvorili Vranjske, upali u Adrija medija grupu i protivzakonito preventivno im blokirali račune, što je ubrzo rezultiralo gašenjem Njuzvika, što su slično uradili i sa Večernjim novostima, što je napravljen pomor lokalnih medija pa pojedini gradovi nemaju nijedan medij, što se novinari koji istražuju korupciju državnih zvaničnika u prodržavnim kič-tabloidima, koje baš ministarstva u njenoj vladi obilato finansiraju, proglašavaju za strane plaćenike, izdajnike države, što su državne institucije stavljene u službu tabloida zarad obračuna sa političkim protivnicima…

Problem je i što se nacionalne frekvencije, protivno zakonu, zloupotrebljavaju za obračune sa političkim protivnicima, a da lidera opozicionih stranaka nema na televizijama s nacionalnom frekvencijom i ne samo njih, već ni predstavnika nezavisnih tela koji imaju kritički odnos prema stvarnosti i (ne)sprovođenju zakona države na čijem je premijerka čelu. Premijerka ne vidi ni kada policija snima razgovor inspektora sa osumnjičenim za potrebe jednog medija (slučaj Anđus), što se napadi na novinare ne rešavaju (slučaj kada je novinarka Danasa Lidija Valtner napadnuta na Vučićevoj inauguraciji), ali ni to da državne institucije ne žele da odgovaraju novinarima na akutna pitanja ovog društva, jer bi bili uhvaćeni u laži, a podaci iz brojnih istraga svakodnevno cure u tabloidne medije. Ne vredi ni masovna novinarska akcija na stotine okupljenih oko Proglasa za slobodu medija, jer mediji pod državnom kontrolom ne informišu građane Srbije, već služe kao propagandna glasila vlasti.

Sve to premijerka ne vidi ili se pravi da ne vidi, svejedno. Ipak, što bi rekao veliki Ivan Gundulić: „Okreće se kolo sreće, vrteći se ne pristaje, tko bi gori, sad je doli, a tko doli, ka gori se kreće.“