Ponosni i siromašni

Umesto deficita od 46 milijardi, Srbija ponovo može da se pohvali suficitom, saopštila je premijerka Ana Brnabić pre nekoliko dana sjajne vesti građanima Srbije koji su pre samo nekoliko meseci bili osmi na listi najsiromašnijih.

I dodala: „Stvarno sam jako srećna, jako ponosna. Ponosna sam i što sam deo kontinuiteta prethodne vlade. Građani Srbije trebalo bi da su ponosni na svoju zemlju.“ Sad smo, rekla je i to, finansijski stabilni, solidni, zdravi.

Ma, ne može nam niko ništa. Ni liste Blumberga o siromaštvu, ni poređenja prosečnih plata u regionu gde je ispod naših 409 evra jedino Makedonija sa 372 evra, a iznad nas i Crna Gora sa 510 i BiH sa 440 evra.

I šta nas briga što je statistika Evropske unije u martu pokazala da je svaki četvrti stanovnik Srbije stariji od 18 godina u riziku od siromaštva. I što je na tom spisku Eurostata srpska ekonomija najlošije rangirana od ukupno 34 posmatrane zemlje. I ne samo da je svaki četvrti na ivici siromaštva, nego se taj rizik od siromaštva u Srbiji od 2013. naovamo konstantno povećava.

Ali koga briga, kad imamo suficit od 80 milijardi dinara. Realno, zar je bitno to što ne možete da sastavite od prvog do prvog u mesecu, što za jednu potrošačku korpu morate da radite dva meseca, što pišete čekove na odloženo za toalet papir, što ne možete da nađete posao, ili što ne možete da izvučete platu, doprinose i zdravstvenu knjižicu od poslodavca kom država toleriše to što krši zakone? Vama, pojedincima možda jeste, ali ko vas pita, kada državi cvetaju ruže.

Lepo se Vučićeva retorika „suficita“ primila kod Brnabić. A primiće se opet, kao i uvek do sada, kod mnogih. Penzioneri od jutros čekaju u redovima ispred pošte da dobiju pomoć od 5.000 dinara. A onda će, kad plate jedan od nekoliko računa jer za više nema, otići kućama, uključiti Pink, i biti srećni i zadovoljni. Siromašni, ali ponosni.