Povratak u mržnju

Očekivano, ali kao i svaki put kada se donese neka presuda, i ova je izazvala brojne žučne i podeljene komentare u državama regiona i u svetu. Odlukama Tribunala od njegovog ustanovljavanja nikad niko nije bio sasvim zadovoljan. Tada bi najčešće bila izbacivana floskula da je reč o političkom sudu koji su osnovale velike sile u UN da bi sudile malim narodima. Zaboravlja se da su osnivanje suda sada daleke 1993. godine podržale sve svetske sile, uključujući i Rusiju, čiji predstavnik Sergej Lavrov je tada na sednici Saveta bezbednosti UN rekao da „Rusija ne može ostati indiferentna spram flagrantnih i masovnih kršenja međunarodnog humanitarnog prava na području bivše Jugoslavije“ i da se „ubistva, silovanja, etničko čišćenje moraju odmah zaustaviti i oni koji su odgovorni za njih, bez obzira kojoj strani pripadali, moraju biti primereno kažnjeni“. Na istoj sednici, Madlen Olbrajt, ambasadorka SAD u UN, rekla je da to neće biti pobednički sud i da će jedini pobednik biti istina.

Ipak, istina se, kao i obično, ne dopada uvek svima i nisu se svi saglašavali uvek sa presudama Tribunala i optužnicama Tužilaštva. Da li je Tribunal ispunio svoju svrhu? Naravno, jer su mahom svi visokopozicionirani političari i vojni i policijski oficiri koji su planirali i učestvovali u masovnim zločinima, deportacijama, proterivanjima, ubistvima civila… završili u Hagu. Mnogi su priznali krivicu, neki su se nagodili sa Tužilaštvom, neki su oslobođeni, a neki su na izdržavanju kazne. U Hagu se nije našao niko nepotreban i bez krivice, manje ili veće, ali ne zbog ratovanja i pucanja po vojsci, nego zbog masovnih ubistava civila. Svi su bili na dovoljno visokim pozicijama u državnim strukturama da su jako dobro znali šta se dešava u njihovoj zoni odgovornosti. Tako su vojni i policijski komandanti jako dobro znali gde su paravojne jedinice i vešto ih koristili za udružena dejstva i u Bosni i u Hrvatskoj i na Kosovu. Stradali su civili. I to je suština cele priče oko Tribunala. Danas, počinjeni zločini više nikoga ne zanimaju, već samo nacionalnost počinilaca. Bitno je da li je Srbin, Bošnjak ili Hrvat. Ono dobro što je Tribunal doneo je surova istina. Na brojnim suđenjima se obelodanilo da su zločini mahom bili dobro planirani i sistematski izvođeni na svim stranama, pod krinkom vojnih operacija a sa političkim ciljevima etničkog čišćenja i osvajanja teritorija. A to je ono što političari nikako neće da priznaju, da su države koristili za svoje potrebe. Čula se i potresna reč žrtava, ali to političare nije mnogo uzbudilo, jer su zastupali optužene.

Kako se srpske vlasti suočavaju sa prošlošću vidimo po naslovnim stranama medija koji su pod kontrolom vlade – ni reč o onome za šta je Mladić osuđen. Ni reč o sistematskim, planiranim, masovnim ubistvima i streljanjima, silovanjima, masovnim grobnicama, prikrivanju masovnih zločina, iskopavanju tela ubijenih i njihovo ponovno zakopavanje na nepoznatim lokacijama…

Šta je Tribunal doneo regionu? Mnogi na ovim prostorima smatraju da je glavna uloga Tribunala bila da donese pomirenje među državama bivše Jugoslavije. Međutim, glavna uloga ovog međunarodnog suda bila je upravo ta da sudi, u ovom slučaju ratnim zločincima. To je Tribunal i uradio. Ali je nekim svojim kontroverznim i vrlo iznenađujućim presudama, poput oslobađajućih presuda Gotovini i Markaču, Naseru Oriću, Ramušu Haradinaju, Momčilu Perišiću, Vojislavu Šešelju i drugima, umesto suočavanja s prošlošću doneo nove podele u regionu. I to je ono loše po čemu će Tribunal ostati zapamćen, a mogao je da osudom zločinaca na svim stranama, ako ništa drugo, bar da donese pravdu za žrtve.