Anakonda

Jedino što nije pred bankrotom, upravo je onaj deo sporta koji je uspeo nekako da izmakne pažnji tajkunskih i političkih usrećitelja, tako da imamo primere poput multifunkcionalnog stadiona FK Voždovac, koji se završava na krovu prvoklasnog šoping mola ili velelepni stadion FK Metalac u Gornjem Milanovcu, koji je praktično u celosti finansirala kompanija Metalac. Tu i tamo po Srbiji, omakne se neki manji klub ili neki svetli primer, koji je uspeo da izbegne zlehudu sudbinu Zvezde i Partizana, koje je pomoć stranačkih funkcionera i tajkuna, doterala do samrti. Državna i stranačka birokratija, u sprezi sa dobrodušnim srpskim tajkunima, omotala se poput anakonde oko profesionalnog sporta u Srbiji, i jasno je da nedavni podaci o dugovima u FK Crvena zvezda, ali i prava serija finansijskih skandala u FK Partizan, samo upozoravaju da vreme ističe, i da je postojeće stanje potpuno neodrživo.

Jedan od ključnih izvora prihoda za profesionalni sport su prihodi od TV prava i medijski prihodi. U Srbiji, zemlji u kojoj se operacije srca zakazuju za 2021. godinu, zbog nedostatka opreme i resursa, troše se desetine miliona evra državnog novca za kupovinu najskupljih stranih TV programa, dok domaći sport umire u mukama. Dolazak TV Arena sport, kao investicije privatnog kapitala, bio je pozdravljen od strane sportske javnosti kao korak napred, kao uvođenje novih HD tehnologija u sport, kao nešto novo i dobro što će kvalitativno unaprediti industriju sporta u Srbiji. Nažalost, privatni vlasnici su se očigledno preigrali, kupili više programa nego što su mogli da vrate kroz prihod na tržištu, dok ujedno nisu uspeli da nađu zajednički jezik sa SBB-om, tako da su na kablovskim TV mrežama ostali na nivou pokrivenosti ne većem od 20 posto. I onda, potpuno iznenada, u jeku primene medijske strategije u kojoj država izlazi iz vlasništva u medijima, Telekom Srbija kreće u potpuno suprotnom pravcu, i kao 100 posto državna kompanija kupuje privatnu televiziju TV Arena sport za nešto manje od 8 miliona evra. Ti milioni evra bili su samo početak: usledio je aranžman sa Fudbalskim savezom Srbije vredan 3,5 miliona evra, za prava prenosa utakmica Super lige u fudbalu i čitave prateće mamutske TV produkcije koja je na nivou najskupljih američkih programa ove vrste. Direktor RTS Aleksandar Tijanić, nedavno je objasnio da minut utakmice Lige šampiona košta 90 hiljada evra, i da RTS kao najgledanija televizija u Srbiji, nema nikakve šanse da taj novac vrati, čak i sa dva miliona gledalaca. TV Arena sport, koju ukupno na nedeljnom nivou pogleda između 350 i 450 hiljada ljudi, očigledno ima više državnih para od RTS, tako da je otkupila ne samo obične i multi prenose Lige šampiona, već i Ligu Evrope, prvenstvo Italije, Grčke i Francuske, ABA ligu u košarci, američki NFL, NHL i bejzbol šampionat, i tako unedogled, gotovo je nemoguće nabrojati. Darko Broćić, direktor AGB Nilsen Media Research, ukazao je u svom izlaganju na Drugom međunarodnom sajmu ekonomija sporta, da je sa ukupnom gledanošću na nedeljnom nivou od oko 450 hiljada ljudi, nemoguće otplatiti tako skupe TV programa, i da u globalnoj praksi AGB Nilsen ne postoji ovakav primer. Priče o tome kako Telekom Srbija preko TV Arena sport pokušava da očuva postojeću bazu korisnika jednostavno ne piju vodu, pošto svako zna da su u pitanju potpuno odvojeni računi za IP TV, HD pakete TV Arena sport ili mobilni telefon, i da je potpuno nemoguće izmeriti da li korisnici ostaju uz Telekom Srbija zbog TV Arena sport ili zbog reklama na SOS Kanalu,B92 ili TV Pink. Pored jasne činjenice da je na ovaj način ogroman državni novac, koji se meri desetinama miliona evra, prebačen u džepove privatnih vlasnika TV Arena sport i agencija koje se bave prodajom TV prava, prava lovina u ovoj operaciji u stvari je SOS kanal. Pošto je to jedina TV stanica koja u svojim programima već godinama govori o skaradnoj vezi domaćih tajkuna, političara i uprava Zvezde i Partizana, očigledno se procenilo da manevar RATEL-a sa dodelom neispravne TV frekvencije nije dovoljan, i da je potrebno državnim novcem napraviti konkurenciju koja će slomiti kičmu SOS Kanalu. Ipak, ispostavilo se upravo suprotno: gledanost SOS Kanala je u proseku duplo veća od TV Arena sport, tako da nedeljno SOS Kanal gleda između 750 i 850 hiljada ljudi, uz malu napomenu da ovaj TV kanal nema ni jedan jedini TV prenos na svom programu.

Upravo ovaj manevar sa pokušajem slamanja SOS Kanala govori puno o ulozi države u sportu, pošto očigledno postoji toliko toga što treba da bude sakriveno, kada je reč o sprezi tajkuna i političara u upravama Zvezde i Partizana. Upravo ta političko-tajkunska anakonda godinama ispumpava desetine miliona evra iz ovih klubova, dok se sve vreme vrlo zgodno izbegava jedno sasvim jasno pitanje: koji je udeo političara u dugovima Zvezde i Partizana? Ako je samo u prethodne tri godine, dug Crvene zvezde rastao u neto iznosu od 9 miliona evra godišnje, koja je uloga u tom zaduživanju prave horde političara i direktora javnih preduzeća koji su sedeli u upravnom odboru Crvene zvezde? Ako je samo tokom 2010. godine FK Partizan potrošio blizu 25 miliona evra, a sada duguje milione evra na ime poreza i nove milione evra na ime neplaćenih zarada igračima i radnoj zajednici, koja je uloga u svemu tome pravog malog političkog politbiroa u upravi tog kluba? Da li je, daleko bilo, makar jedan deo od tih nestalih miliona iz Zvezde i Partizana, otišao na finansiranje nekih političkih stranaka ili pak indirektno na račune nekih visokih stranačkih i državnih zvaničnika ili njihovih tajkuna? Zašto je Lale Sekulić u zatvoru zato što nije vratio kredit od 50 miliona evra Agro banci, dok u isto vreme Dragan Đurić, koji nije vratio 30 miliona evra kredita Agro banci, hladno sedi na čelu Partizana i planira novi prelazni rok, i novu rasprodaju mladog mesa, jedva punoletne dece Partizana, po ceni koju nikada nećemo saznati? Ko je odgovoran za dugove u KK Crvena zvezda i ima li prava bilo ko da lakonski konstatuje kako nemamo vremena da se bavimo prošlošću, iako je dug od preko 16 miliona evra napravljen od istih ljudi koji su drmali i u FK Crvena zvezda? Sada po istom obrascu, čujemo iste reči vezane i za krivičnu odgovornost za dug FK Crvena zvezda, pa se stvarno vredi zapitati zašto je Dragan Džajić godinama pred sudom morao da dokazuje nevinost zbog spornih osam miliona evra, dok sada čujemo da nemamo vremena da se bavimo dugom koji su napravili ljudi posle Dragana Džajića, a koji ide do nivoa koji je blizu 50 miliona evra? Ako Nebojša Čović kaže da nema vremena da se bavi odgovornošću za dugove u KK i FK Crvena zvezda, to je njegova lična stvar, ali bi bilo zanimljivo saznati imaju li vremena policija i tužilaštvo, ili je samo u upravama Zvezde i Partizana, moguće imati imunitet od krivičnog gonjenja, i nekažnjeno prisvajati desetine miliona evra tuđeg novca?

Ipak, to ne znači da toj tajkunsko-političkoj anakondi koja se omotala ne samo oko sporta, već i oko budućnosti Srbije kao države, uskoro ne sledi glogov kolac. Jasno je da na Autokomandi neće biti Delta Planeta, a da će svakako biti stadiona Zvezde i Partizana. Jasno je da Srbija nije bogatija od Francuske, pa da ima državnog novca da 100 posto plaća gradnju stadiona, dok Francuska plaća samo 10 posto dok ostalo plaćaju privatni investitori. Jasno je da ako u Srbiji ne bude primenjen američki model gradnje ekonomski održive, multifunkcionalne sportske infrastrukture, od profesionalnog sporta u Srbiji neće ostati ni kamen na kamenu. Pa će nam onda ostati TV Arena sport, da o trošku poreskih obveznika, za velike pare, pogledamo kako izgleda profesionalni sport u onom srećnijem delu sveta, gde političari i tajkuni ne usrećuju sportske klubove onako kako ih usrećuje srpska anakonda od koje se jedva diše.