Balans između kvaliteta i cene dobitna kombinacija

U 2014. Hrvatska je uvezla 22,5 miliona hektolitara u vrednosti od 32 miliona dolara, dok su izvozni rezultati bili znatno skromniji – na inostrano tržište plasirano je 3,5 miliona hektolitara vina, što je rezultiralo deviznim prilivom od oko 15,5 miliona dolara. Da Hrvati ne odustaju od ulaganja u razvoj vinogradarstva i podizanje vinogorja o tome svedoči i podatak da vrednost proizvodnje vina čini 7,3 odsto ukupne poljoprivredne proizvodnje, pri čemu čak 75 odsto vina u prometu ima oznaku geografskog porekla.

Akcenat na autohtonim sortama

U ovom trenutku aktuelan je projekat promocije vina na tržištima trećih zemalja, u koji je uloženo više od 1,3 miliona kuna (jedna kuna vredi 7,5 evra). U taj posao uključeno je 19 vinarija među kojima su i one raspoređene u četiri vinske regije – od Slavonije do Istre i Dalmacije, koje su obišli novinari iz Srbije. Opšti utisak je da se svi vinari sa kojima smo razgovarali slažu u oceni da je proizvodnja visokokvalitetnih vina u malim serijama jedini način da se izbore sa konkurencijom jeftinog vina iz uvoza. Uvereni su, takođe, da je insistiranje na autentičnosti brendova dobitna kombinacija koja im može olakšati pristup pre svega tržištima u regionu. Tako, čini se, rezonuje i Đanfranko Kozlović, vlasnik vinarije „Kozlović“, koji je kupcima u Srbiji poznat po vrsti vina „malvazija“. Ovaj proizvođač, koji je vinovom lozom zasadio oko 25 hektara plodne istarske zemlje (još desetak hektara obrađuju kooperanti), godišnje proizvede oko 200.000 boca vina i, kako kaže, ne namerava da proširuje proizvodnju niti da krene u pohod na svetska tržišta za koja nije spreman. „Na velikim tržištima ne bismo mogli ostvariti neku veću dobit jer nas tamo potrošači dovoljno ne poznaju, pa ne bismo mogli da ostvarimo željenu cenu, a da ulazimo u trku sa proizvođačima jeftinih vina, to ne želimo“, naglašava Kozlović.

I prema oceni Josipa Viteza, direktora izvoza vinarije Kutjevo, mali proizvođači teško mogu da pariraju velikim igračima na globalnom tržištu već bi trebalo da forsiraju proizvodnju više kategorije vina. Vinarija Kutjevo godišnje proizvede šest miliona litara vina, a izveze dva miliona litara, što čini 40 odsto ukupnog hrvatskog izvoza. „Svesni smo činjenice da ne možemo da se takmičimo sa velikim proizvođačima šardonea. Naša strategija je forsiranje našeg najpoznatijeg brenda – graševine. To neće biti lak posao, jer ta sorta nije tako poznata svetskoj javnosti, ali to je naš izbor“, komentariše Vitez.

Najbliži srpskoj granici su Iločki podrumi (deo nekadašnjeg giganta Vupik Vukovar), u kojima se godišnje proizvede između 4,5 i 5,5 miliona litara vina (kapacitet podruma je 10 miliona litara). Oko tri miliona litara proda se domaćim kupcima, dok dva miliona litara završi na inostranom, uglavnom evropskom, tržištu. Od 2003. Iločki podrumi posluju kao deoničarsko društvo u većinskom vlasništvu hrvatskog biznismena Jure Mihaljevića. Na oko 290 metara nadmorske visine ovde najbolje uspevaju sorte šardone, graševina i traminac, koga je na ove prostore, iz Južnog Tirola, donela italijanska porodica Odaskalki, inače nekadašnji vlasnici letnjikovca Principovac, koji i danas predstavlja turističku atrakciju. I još nešto, nemačka poslovica „Vinova loza je biljka sunca, ali voli senku svog gospodara“ ovde dobija pravi smisao.

Najviše površina pod vinovom lozom ima Agrolaguna d.d. u većinskom vlasništvu Agrokora. Čak 600 od ukupno 1.200 hektara pokriveno je vinovom lozom, 200 hektara „rezervisano“ je za maslinjake, a ostatak za povrtarsku proizvodnju. U ovaj agrokompleks, gde se osim vina proizvode sir i ulje, uloženo je 32 miliona evra a godišnja proizvodnja vina premašuje 4,5 miliona litara – dominira malvazija (čak 50 odsto ukupne proizvodnje malvazije dolazi iz ovog podruma). Ali, pravu atrakciju predstavlja prva ekološka vinarija u Hrvatskoj. Reč je o vinariji „Škaulj“, koja je zajedno sa vinarijama „Jokić“ i „De Georgis“ (sve tri su u Zadarskoj županiji) uključena u projekat promocije hrvatskih vina. Šime Škaulj, vlasnik ove vinarije, kaže da se 80 odsto poslova u vinogorju koje se prostire na oko sedam hektara obavlja ručno, što znatno poskupljuje proizvodnju i dodaje da se u tretiranju zemljišta koristi stajsko đubrivo u briketima. „Da bi zemljište bilo spremno za ekološku proizvodnju, potrebno je desetak godina, a kontrola koju vrše licencirane institucije može da se vrši i dva puta godišnje. Inače, hrvatski zakon o organskoj proizvodnji urađen je po uzoru na švajcarski, koji je jedan od najstrožih zakonskih dokumenata o toj materiji. Ukoliko se utvrdi da su narušeni principi ekološke proizvodnje, kazne se kreću i do 50.000 evra“, objašnjava Škaulj. Kad je reč o podsticajima, Škaulj kaže da vinogradari u Hrvatskoj mogu da računaju na subvencije od oko 6.000 kuna (oko 800 evra) po hektaru.

Spoljnotrgovinski (dis)balans

Glavna primedba uvoznika vina iz Hrvatske odnosi se na dug proces čekanja na dobijanje dozvole za uvoz, „koji traje i do 20 dana od momenta kada se vino da na analizu u laboratoriji za ispitivanje kvaliteta, dok se na dobijanje kontrolnog broja čeka i do 40 dana“. Kao ilustraciju jedan od distributera vina iz Iločkih podruma navodi podatak da je 15. marta podneo zahtev za uvoz nove vrsta vina a kontrolni broj su dobili 24. aprila. „Procedura nalaže da uvoznik, koji želi da ozvaniči prodaju, mora da se upiše i zvanični registar, a za to je, pored kompletne dokumentacije pribavljene u Hrvatskoj, neophodna i dokumentacija koja je usklađena sa propisima u Srbiji. Veliki problem predstavljaju i izuzetno visoke carinske stope od oko 30 odsto na rinfuzu. Zato se zalažemo za ujednačavanje procedura, čime bi se skratio postupak“, poručuje naš sagovornik.

U Ministarstvu poljoprivrede i zaštite životne sredine Srbije kažu da je procedura dobijanja kontrolnog broja u skladu sa Pravilnikom o načinu pakovanja, deklarisanja i obeležavanja mirnog vina, nekih specijalnih vina i drugih proizvoda u proizvodnji i prometu, i podrazumeva odobravanje podataka za deklarisanje vina u originalnom pakovanju (ne dodeljuje se za vino u rinfuzu). Podsećaju, takođe, da je potrebno da uvoznik podnese Ministarstvu poljoprivrede zahtev za dodelu kontrolnog broja sa dokazom o uplaćenim osnovnim administrativnim taksama, prikazom etikete i dokumentom (objašnjenje naziva vina). U nekim slučajevima dostavlja se i prateća dokumentacija zemlje izvoznice (u ovom slučaju Hrvatske), kao što je laboratorijski izveštaj, ukoliko se želi deklarisati slast koja je neobavezni podatak za većinu vrsta vina, ili sertifikat o geografskom poreklu. „Na osnovu podataka iz zahteva, prateće dokumentacije i evropske elektronske baze podataka oznaka geografskog porekla (E-Bacchus), Ministarstvo donosi rešenje kojim se dodeljuje kontrolni broj za određeno vino i odobravaju podaci za deklarisanje. Kontrolni broj se dodeljuje prilikom prvog uvoza vina i uvoznik ga može koristiti za svaki sledeći uvoz tog vina sa određenom etiketom, bez ponovnog sprovođenja procedure dodele kontrolnog broja“, objašnjavaju u Ministarstvu poljoprivrede i dodaju da se procedura dodele kontrolnog broja u najvećem broju slučajeva završi u roku od tri do deset dana od prijema zahteva, kao i da su u 2014. godini izdata 1.562 rešenja. Dobijanje dozvole za uvoz i stavljanje u promet nove vrste vina podrazumeva kontrolu, odnosno uzimanje službenog uzorka. Vino se ispituje na parametre bezbednosti, odnosno prisustvo pesticida i teških metala, uz ispitivanje kvaliteta. Postupak službene kontrole u slučaju uzorkovanja traje u proseku od pet do sedam dana od dana podnošenja zahteva. U slučaju kada se ne uzima službeni uzorak, postupak službene kontrole se završava istog ili narednog dana zavisno od dinamike podnošenja zahteva (broja zahteva) koji se tokom dana podnesu.

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, spoljnotrgovinska razmena poljoprivredno-prehrambenih proizvoda sa Hrvatskom nije na zavidnom nivou. Slična je situacija i sa izvozom, odnosno uvozom vina. Ilustracije radi, iz Hrvatske je uvezeno 204.307 litara vina, dok je iz Srbije u Hrvatsku izvezeno 224.930 litara. Srpskim vinarima naruku ne ide činjenica da je vrednost vina koje je prošle godine uvezeno iz Hrvatske premašila 1,1 milion dolara, što znatno nadmašuje vrednost od oko 540.000 dolara vina koje su srpski izvoznici plasirali na hrvatsko tržište. Na pitanje koliko je tom disbalansu u razmeni vina „kumovalo“ pristupanje (1. jula 2013. godine) Hrvatske Evropskoj uniji, čime je trgovina između Srbije i Hrvatske, do tada regulisana Sporazumom CEFTA, počela da se odvija prema odredbama Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) zaključenog između Srbije i EU (stupio na snagu 1. septembra 2013), u PKS podsećaju na Protokol o prilagođavanju SSP, koji se primenjuje od 1. avgusta 2014, a kojim su predviđene kvote za sve, pa i poljoprivredne, proizvode. „Bescarinska kvota za izvoz vina iz Srbije povećana je sa 63.000 hektolitara na 67.300 hektolitara. Za uvoz vina iz EU prestale su da važe kvote iz Sporazuma CEFTA za Hrvatsku i primenjuju se ranije utvrđene bescarinske godišnje kvote dogovorene u okviru SSP-a od 25.000 hektolitara godišnje. Carina za uvoz vina iz EU nakon prelaska na kvote iznosi 30 odsto“, objašnjavaju u PKS.

Na srpsko tržište iz Hrvatske stižu uglavnom vina sa geografskim poreklom. U nameri da podstakne proizvodnju, promet i potrošnju domaćeg vina sa geografskim poreklom, Ministarstvo poljoprivrede je pored podsticajnih mera za podizanje zasada vinove loze i kupovinu opreme za vinarstvo uvelo i podsticajne mere za unapređenje kvaliteta vina i uspostavljanje srpskih oznaka geografskog porekla prema evropskom modelu. To podrazumeva udruživanje proizvođača vina sa geografskim poreklom sa određenog područja i njihov zajednički promotivni nastup. Do sada je registrovano 10 udruženja proizvođača grožđa i vina sa oznakom geografskog porekla, što bi srpskim vinarima trebalo da omogući da budu konkurentniji kako na domaćem, tako i na inostranom tržištu.

Zemlja vina

– Naš cilj je brendiranje Hrvatske kao zemlje vina. U tom kontekstu treba pomenuti projekat, bolje rečeno brend strategiju Vina Croatia – vina mosaica, koji se finansira sredstvima iz fondova EU, zatim iz državnog budžeta a delimično i zahvaljujući finansijskoj podršci članova Udruženja. Prvi dokument koji je Evropska komisija prihvatila jeste Vinska omotnica 2014-2018. Reč je o promociji hrvatskih vina na tržištima trećih zemalja. Na srpskom tržištu najviše su zastupljena istarska vina a najbolje prolaze oni proizvođači koji su pronašli pravu meru kvaliteta i cene a to su cene između sedam i deset evra – kaže Igor Barbarić, predsednik Udruženja vinarstva Hrvatske privredne komore, i dodaje da će ponuditi Srbiji da bude zemlja partner na nekom od sajmova.

Nekonkurentni brendovi

U Privrednoj komori Srbije ističu da nema nikakvih administrativnih prepreka za plasman srpskih vina na hrvatsko tržište. Ne spore, međutim, da Hrvatska u Srbiju izvozi čak tri puta više vina nego što ga iz Srbije uveze. Kao argument navode i podatak da je Srbija na visokom trećem mestu liste hrvatskog vinskog izvoza, a istovremeno nije ni među prvih 10 zemalja iz kojih Hrvatska najviše uvozi vina. „Osnovni problemi u plasmanu vrhunskih srpskih vina u Hrvatskoj su, navodno, visoke cene i slaba konkurentnost brenda. Znatno bolju poziciju na tom tržištu imaju vina iz Slovenije, Makedonije, Crne Gore, pa i sa Kosova“, kažu u PKS.

Vinogradarstvo u Hrvatskoj – govor brojki

* 20.941 ha – ukupna površina vinograda

* 0,26 ha – prosečna veličina vinograda

* 41.118 – broj proizvođača grožđa

Površine vinograda po regijama

regija                                          %

Slavonija i Hrvatsko Podunavlje 30,5

Bregovita Hrvatska 22,2

Istra, Kvarner i Dalmacija 47,3

Izvor: HGK – Sektor za poljoprivredu, prehrambenu industriju i šumarstvo