Buđenje prekarijata!

Činjenica je da se iza koncepta prekaritizacija i prekarijata krije stvarnost u kojoj milioni ljudi u svetu rade na povremenim, privremenim, nezahtevnim i loše plaćenim poslovima i sa neizvesnim ugovorima, ili samozaposleni. Simbol tih procesa postaju tzv. McJobs – niske nadnice, priučeni poslovi, prekovremeni ali neplaćeni rad, kratkoročni ugovori i stalna pretnja gubitka posla. Ograničeni su i izgledi da bi mogao da se ostvari odgovarajući profesionalni status, ili da se dođe do željenog posla koji je u skladu sa nivoom obrazovanja. Izostaje i socijalna mobilnost, ili se pretače u trku ka dnu društvene lestvice. Prihodi su nepredvidljivi, a zaposleni ostaju i bez različitih beneficija koje su za prethodne generacije bile norma: plaćeni godišnji odmori, bolovanja i stručno usavršavanje, novčani transferi.

U evropskom prostoru prekarijat čine tri osnovne grupe. Prva grupa su gubitnici iz kruga klasične radničke klase, dakle oni koji zbog tehnologije ili transfera proizvodnje u druge zemlje ostaju bez posla i sele se u servisnu ekonomiju. U drugoj grupi su oni koji prihvataju nesigurnost prosto zato što nikada nisu ni imali stabilnost, predvidljivost i status. To su migranti, ranjive grupe i oni bez kvalifikacija. Treća grupa su obrazovani, posebno mladi, ali frustrirani vlastitim radnim i životnim statusom. Oni su potencijalna bomba koja preti da eksplodira na trgovima velikih gradova. Iako ovi procesi traju već nekoliko decenija, tek dve nedavne knjige engleskog ekonomiste Gaja Standinga postavljaju ovu temu u težište rasprave, ali i organizovanja. Posebno je važna, ali i kontroverzna, Standigova teza da je u pitanju stvaranje nove i opasne klase koja na istorijskoj sceni zamenjuje proletarijat. To odmah izaziva široku i oštro polarizovanu raspravu osporavanja ili podržavanja te teze. Standing smatra da opisana obeležja (neizvesnost u vezi sa kontinuitetom radnog odnosa, sužena autonomija u radu, ograničena pravna i socijalna zaštita, kao i nedovoljne i neizvesne najamnine), čine prekarijat različitim od klasičnog evropskog proletarijata, nastalog posle Drugog svetskog rata. Rečju, izražena i rastuća nesigurnost u svim važnim domenima rada i života, predstavlja, tvrdi Standing, drastičnu razliku u odnosu na prethodni period nazvan državom blagostanja, čiji je idealno-tipski obrazac uključivao stalni radni odnos, obično jednog poslodavca koji je u svom prostoru organizovao rad i nadzirao zaposlene, uz mrežu sindikata, kao i pristup raznim uslugama i transferima kao dopuna osnovnoj plati. Za razliku od Standinga, koji smatra da je prekarijat klasa u nastanku, kao i da se interesi još postojećeg proletarijata razlikuju (čak su i suprotstavljeni), njegovi oponenti upozoravaju da se model države blagostanja, koji uzgred nikada nije bio u potpunosti dominantan, neargumentovano uprošćava kao i da prekarijat i dalje ostaje samo aspekt i nova dimenzija proletarijata. Nova klasa ili ne, prekarijat postaje sve vidljiviji u javnim statistikama i prvim sistematskim istraživanjima, i predmet promišljanja i organizovanja unutar socijalnih pokreta i alternativnih grupa, a odnedavno i u sindikalnim mrežama i partijama levice. Evidencija je, međutim, još uvek rudimentarna i selektivna, a tiče se uglavnom karaktera i tipa zaposlenosti. Procenjuje se da u evrozoni, na određeno vreme radi 16 do 17 odsto zaposlenih, pri čemu je taj procenat u Portugaliji i u Španiji nešto viši – iznosi 22, odnosno 25 odsto. Pritom nije reč samo o privatnom sektoru, već je i javni sektor evrozone fukcioniše po istom obrascu. U kontekstu krize zaduženosti, rešenja su i ovde otpuštanje, skraćivanje radnog vremena, privatizacija usluga i pretvaranje stalnog zapošljavanja u privremeno, povremeno ili nepotpuno. Tako se naglo povećao broj privremenih ugovora koji sada čine između 14 i 18 odsto zaposlenih u zemljama članicama OEBS-a.

Kako je u Srbiji? Iako je primena ovog koncepta tek u začetku, pa još nema istraživanja, niti pouzdanih statističkih pokazatelja, moglo bi se zaključiti da je proces prekaritizacije sličan, ali da je socioekonomski kontekst drugačiji. Uz drastičan pad zapošljavanja i visoku stopu nezaposlenosti, procenjuje se da je u sivoj zoni angažovano oko 700.000 radnika. Tehnički, oni nisu prekarijat, ali su njegov veliki rezervoar o kome malo znamo. Ovo uključuje i rad na određeno vreme, povremene poslove i agencijski rad, većinski bez ikakvih formalnih ugovora. Procene su i da 250.000 od ukupnog broju formalno zaposlenih, radi skraćeno radno vreme, ili povremeno. Prekarijat je u nastajanju, nesiguran, nestabilan i mobilan, bez jasne profesionalne perspektive, prepušten sebi da se dokvalifikuje, bez učešća u procesu pregovaranja, kao i bez političke reprezentacije. Njegovi delovi uvek su na granici da kliznu u lumpen, zavisnike raznih vrsta, prosjake i u kriminal, ili da budu obeleženi kao kriminalci. Prekarijat nema kolektivno pamćenje, dakle doživljaj pripadanja zajednici u kontekstu dostojanstva, statusa i solidarnosti. Zato izostaje empatija sa drugima, a rastu razdražujuća netolerancija i gnev. Rušilačke pobune u Londonu, Madridu i drugde to potvrđuju. To stvara vidljivu konfuziju za promišljanje i akciju, a koju slikovito opisuje Ivan Krastev, bugarski politikolog, imajući u vidu 1968 godinu: „Tada su studenti na ulicama Evrope demonstrirali svoju želju da žive u svetu koji je različit od sveta njihovih roditelja. Sada su studenti na ulicama demonstrirajući svoju želju da žive u svetu svojih roditelja…“ I tako dok brzo rastućem monstrumu ne dosadi i žestoko se ne pokrene. Ili ga, možda, Istok i Jug Evrope ne povuku za rep. Ali, u kom pravcu?

Autor je sociolog i saradnik Centra za razvoj sindikalizma

U sledećem nastavku: Prekarnost, siromaštvo i socijalna isključenost (6)