Da li su mere štednje pravi lek za "obolele" javne finansije Srbije

 Sklapanjem trogodišnjeg aranžmana Vlada Srbije obavezala se da će sprovesti fiskalnu konsolidaciju i napraviti „veliko spremanje“ u javnom sektoru, kao i da će u naredne tri godine smanjiti deficit za 1,3 do 1,4 milijarde evra, ili za 4,25 odsto bruto domaćeg proizvoda. Niko ne spori da je stanje javnih finansija Srbije takvo da se mere štednje ne mogu izbeći, samo je pitanje da li je vlada izabrala prave mehanizme i, što je još važnije, da li je teret štednje pravilno raspoređen. Prema oceni Ljubodraga Savića, profesora Ekonomskog fakulteta u Beogradu, merama štednje mogle bi da se ublaže negativne tendencije u vezi sa fiskalnim deficitom i rastom javnog duga sa kojima se Srbija već godinama unazad suočava. On je, međutim, uveren da se javne finansije ne mogu izlečiti, niti se može uspostaviti dugoročna ravnoteža, samo primenom tih mera.

– Smanjenje plata u javnom sektoru i penzija je iznuđena mera koja najbrže daje rezultate, ali ako to ne bude praćeno racionalizacijom javne uprave, odnosno smanjivanjem broja zaposlenih i podizanjem nivoa efikasnosti, zatim dubokim strukturnim reformama javnih preduzeća koja bi od gubitaša trebalo da postanu profitabilne firme, mislim da mere štednje neće dati očekivani efekat. To je, zapravo, druga pretpostavka za oporavak državnog budžeta. Ali, ključna stvar za oporavak javnih finansija jeste revitalizacija realnog sektora i pre svega osvajanje proizvodnje tzv. razmenjivih dobara. Jer osim toga što je neophodan rast bruto domaćeg proizvoda, kao i rast stope zaposlenosti, još je važnije na koji način se povećava BDP. Mislim da su poljoprivreda, deo građevinarstva, i delimično turizam, delatnosti koje bi, na srednji rok, mogle da dovedu u ravnotežu spoljnotrgovinski bilans. U smislu da izvozimo više kako bismo dostigli bar onaj nivo iz devedesetih godina prošlog veka kada je tri četvrtine uvoza bilo pokriveno izvozom – procenjuje Savić.

Ono što MMF neizostavno očekuje od Vlade Srbije jeste da ukine garancije na kredite koje uzimaju javna preduzeća, ali i subvencije i druge dotacije preduzećima u restrukturiranju, mada se to, sudeći prema izjavi ministra finansija, ne odnosi na razvojne projekte, ma šta to značilo. Izvesno je, međutim, da gubitaši više neće moći da računaju na subvencije. Kad se govori o uštedama, neminovno se nameće i pitanje privatizacije 502 preduzeća od kojih je većina bila u restrukturiranju i od kojih će, kako se procenjuje, samo mali broj firmi preživeti. Time će se smanjiti troškovi države, ali će, s druge strane, biti eliminisana svaka mogućnost njihovog oporavka, da ne govorimo o novoj armiji nezaposlenih na tržištu rada.

– To praktično znači da će i ono što je predstavljalo makar kakav industrijski potencijal prestati da postoji i da će devastacija srpske industrije biti dovedena do kraja. Drugim rečima, malo je razloga za optimizam koji ne uliva ni najava da će pokretanje proizvodnje u smederevskoj železari popraviti izvozni bilans i povećati BDP. Od toga, po svemu sudeći, neće biti ništa. Kad je reč o preduzećima iz hemijskog kompleksa, ona su dovedena u situaciju da se sama snalaze, ili će otići u stečaj, što je, u krajnjem slučaju, treća opcija za Železaru ukoliko novi menadžment ne ponudi neko spasonosno rešenje – kaže naš sagovornik.

U tom kontekstu posmatrano ne ohrabruje ni podatak da se u Pismu o namerama, koje je neposredno pre odobravanja aranžmana Vlada Srbije poslala Bordu direktora MMF-a ne nalazi rešenje za Železaru i hemijski kompleks, odnosno, Azotaru, MSK i Petrohemiju što ukazuje na to da će se, po svemu sudeći, o sudbini tih preduzeća raspravljati u maju, za kada je najavljena prva revizija aranžmana. Savić nije optimista ni kad je reč o najavljenom prilivu stranih investicija. On podseća na činjenicu da su najčešće dolazili oni investitori koji su prepoznali Srbiju kao državu u kojoj se bez državnih subvencija i podsticaja ne može poslovati. „Tako je, recimo, Ju-Es stil postao vlasnik smederevske železare tako što je tadašnji državni sekretar SAD Kolin Pauel došao da izjavi saučešće povodom smrti srpskog premijera i odlučio da poseti Železaru. Ilustrativan je i primer kompanije Jura, koja je uz još neke investitore došla na intervenciju Mlađana Dinkića. Uz to smo ih još častili sa 10.000 evra po zaposlenom. Treća kategorija su bili špekulanti koji su na Zapadu regularni igrači koji su kupovinom srpskih hartija od vrednosti dobro profitirali“, tvrdi profesor Savić.

Prema oceni Saše Đogovića, ekonomskog analitičara, lažna je dilema – štednja ili investicije. On podseća na to da u tranzicionom periodu Srbija nije štedela. „Naprotiv, rasipalo se na sve strane“.

– Dovoljno je pomenuti prihode od privatizacije koji su nemilice i nenamenski trošeni i to uprkos Dinkićevom nacionalnom investicionom planu, koji očigledno nije bio kredibilan. Jer da smo imali kredibilan ekonomski program, sada bismo mogli da govorimo o održivom ekonomskom rastu i ulaganjima u infrastrukturu, ili u sisteme za navodnjavanje. Sada je svima jasno da je prihodima od privatizacije zamagljivana surova realnost i umesto reformskih procesa, kojima bi se oživeli ekonomski potencijali i podigla konkurentska snaga privrede, mi smo nemilice trošili kapital koji su prethodne generacije stvorile i ostavile nam u amanet. I sada smo došli u situaciju da stežemo kaiš – ističe Đogović.

Uz opasku da između štednje i investicija stoji znak jednakosti, odnosno sinergija, on tvrdi da je neophodno napraviti rezove u troškovima „nabujale“ administracije, ali i u preduzećima u restrukturiranju od kojih je većina „prikačena na finansijsku infuziju države“.

– Izdvajanjem zdravog tkiva privrede, koji bi mogao da se revitalizuje, došlo bi se do novih investicija, ali i do ušteda u budžetu koje bi, delimično, mogle da se iskoriste za vraćanje dugova, a ostatak da se usmeri u realizaciju novih kapitalnih projekata. U tom kontekstu posmatrano, štednja nema alternativu i predstavlja svojevrsni temelj za nove investicione aktivnosti. Ova matrica važi i za reorganizaciju javnih preduzeća u kojima poslovanje treba da bude organizovano prema marketing konceptu, što znači da sve ono što ima tržište treba da nastavi poslovanje. Kad govorim o investicijama, onda mislim i na onaj potencijal koji se može pokrenuti unutar preduzeća u restrukturiranju koja imaju tržišnu perspektivu i za koje postoji interesovanje potencijalnih investitora. To je važno zato što bi te investicije mogle da imaju multiplikovan efekat iskazan, između ostalog, i kroz oživljavanje malih i srednjih preduzeća koja mogu da budu servis velikim preduzećima – analizira Đogović.

Komentarišući u koje bi sektore trebalo usmeriti investicije, Đogović kaže da je osim poljoprivrede i energetike kao strateških grana veoma atraktivan i turizam. On naglašava da bi predstavnici resornog ministarstva trebalo više da se angažuju na uspostavljanju regionalne saradnje kako bi se ne samo privukli inostrani turisti već i investitori. „Takav sporazum već je potpisan sa Makedonijom, ali bi taj model saradnje mogao da se primeni i na BiH, Crnu Goru, pa i Hrvatsku i Sloveniju. Preduslov za to je dobra kampanja u kojoj bi ličnosti od kredibiliteta, poput recimo Novaka Đokovića, mogle da odigraju značajnu ulogu. Ako može Federer da promoviše turističke potencijale svoje zemlje, zašto onda Đoković, kao brend prepoznatljiv u svetu, ne bi mogao da reklamira turističke potencijale Srbije, pa i regiona“, zaključuje Đogović.

Sagovornici Danasa slažu se s konstatacijom da bi vladi trebalo dati šansu da na delu dokaže da je spremna za oštre rezove. U prilog tome govori i nedavno usvojena Fiskalna strategija koja, zapravo, predstavlja trogodišnji plan bolnih mera za ozdravljenje javnih finansija. Doduše, sličan plan bio je usvojen i 2012. godine, ali taj plan nije sproveden. Garant da će nepopularne mere ovoga puta biti sprovedene jeste aranžman iz predostrožnosti sa Međunarodnim monetarnim fondom. U prethodnih petnaestak godina Srbija je sa MMF-om sklopila tri sporazuma. Od 2001. do 2004. bio je aktuelan stend-baj aranžman, a 2009. sklopljen je aranžman iz predostrožnosti. Poslednji u ovom nizu aranžmana sklopljen je krajem septembra 2011. godine, ali je već u februaru naredne godine zamrznut zato što je budžet za 2012. odstupio od dogovorenog fiskalnog programa. Ako je suditi prema porukama zvaničnika srpske vlade, najnoviji sporazum sa tom finansijskom institucijom imaće srećan kraj. Za koga – to ćemo tek videti.

Nerealna očekivanja

– Preterana su očekivanja da će investitori sada pohrliti u Srbiju. Doduše, aranžman sa MMF-om jeste neka garancija potencijalnim investitorima da će ta institucija četiri puta godišnje kontrolisati da li se Vlada Srbije pridržava zacrtanih ciljeva reformi i, ako ništa drugo, imaće pouzdanije informacije o stanju srpske privrede. Ali, to nije dovoljno. Ozbiljni investitori očekuju mnogo više, pre svega stabilnu državu, sa uređenim privrednim ambijentom, u kojoj postoji vladavina prava. Ne mogu da kažem da se ova vlada ne trudi da pronađe pravi mehanizam, ali mnogo se negativnih stvari nagomilalo, pa je potreban duži vremenski period kako bi se stvari dovele u red – smatra Ljubodrag Savić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu.

Ulaganja u planinski turizam

– Strategijom razvoja turizma, koja je oročena na 2015. godinu, Beograd je apostrofiran kao ključna tačka, dok je planinski turizam nepravedno zapostavljen. Za razliku od Kopaonika i Zlatibora, gde su u razvoj turističke ponude uložena izvesna sredstva, investicije u Staru planinu su u embrionalnoj fazi. Zato je važno da resorno ministarstvo, u saradnji sa Nacionalnom turističkom organizacijom, napravi atraktivne projekte i ponudi ih potencijalnim investitorima. Podsetiću da na Staroj planini ima samo jedan hotel, da ne govorim o Goliji, još jednoj od atraktivnih destinacija, gde razvoj turističke ponude nije ni u začetku – kaže Saša Đogović, ekonomski analitičar.