Da li su sindikati organizacije radničke klase

Sindikat je u osnovi klasna organizacija, interesna organizacija radničke klase. Držim do te tvrdnje bez obzira na to šta o njoj misle sindikalni lideri, ili članovi sindikata. Analiza rada i ponašanja autentičnih sindikata pokazuju da su oni organizacija radničke klase koja, sa manjim ili većim uspehom, radi u interesu te klase. Dakle, sindikati su organizacija sadašnjih radnika, organizacija penzionisanih radnika i organizacija budućih radnika. Kada sindikati zaborave „bivše“ radnike i „buduće“ radnike, zaboravili su sve! Nije ovde reč samo o sledu nekih zapadnoevropskih dobrih iskustava (u Danskoj gotovo svako može biti član sindikata, u Holandiji je trećina nezaposlenih, a u Belgiji većina nezaposlenih u članstvu sindikata). Uopšte uzev, u pitanju je opstanak sindikata u uslovima opšte, ekonomijom nametnute, individualizacije, sve vidljivijeg kraha solidarnosti i sve šire prekarizacije rada i radničkog života. U takvim uslovima sindikati mogu opstati samo ukoliko izvrše strukturne promene socijalne baze članstva. Sve više se nameće potreba da se sindikati utemelje na „tronošcu“ zaposlenih radnika, potom „bivših“, tj. penzionisanih radnika, ali i „budućih“ radnika, tj. nezaposlenih radnika.

Ako su sindikati organizacije radničke klase, onda svaki pripadnik te klase može da bude član sindikata, barem tako logika nalaže. Nešto je složenije ako polazimo od pretpostavke da su sindikati organizacije radnika, a da radnička klasa ne postoji. Da vidimo ko je onda radnik (a ko ne-radnik). Radnik NN radio u kompaniji MM i bio deo radničke klase. Kada je ispunio potrebne uslove, radnik MM je otišao u penziju. Zapitajmo se da li je bivši radnik MM, sada penzioner MM, odlaskom u penziju prestao da bude deo radničke klase?

U sindikalnoj teoriji u kontekstu našeg pitanja značajna je klasifikacija koju je sačinio Hyman (2003). Ovaj autor razlikuje (1) tržišni sindikalizam, u kojem su sindikati orijentisani isključivo na dobitak svojih članova, tj. njihov bolji status na tržištu (reč je o orijentaciji ka kratkoročnim ekonomskim interesima); (2) klasni sindikalizam, gde se sindikati javljaju kao zastupnici klasnog interesa suprotstavljenog interesima poslodavaca i (3) integrativni sindikalizam, koji podrazumeva orijentaciju ka socijalnom kompromisu, socijalnom partnerstvu i socijalnom dijalogu. Gde se nalaze naši sindikati u ovom trouglu sindikalnog delovanja? Sve dok su, kao sada, radnici jedino egzistencijalno (preživljavanje) motivisani a sindikati oslonjeni gotovo isključivo na članstvo iz javnog sektora, nema odmaka od „tržišnog sindikalizma“, odnosno od borbe za kakve takve plate svojih članova. Ni u tome neće imati uspeha, a svoje šanse bi uvećali ako bi umesto oslonca na „jednu nogu“ stvarali oslonac u koji su uključeni i penzionisani i budući radnici („tronožac“). Ako socijalno utemeljenje sindikata vidimo u pomenutom „tronošcu“, onda se nameće sledeće pitanje: Da li su interesi zaposlenih radnika različiti od interesa penzionisanih radnika i interesa nezaposlenih radnika? Uostalom, da li su nezaposleni radnici – radnici, ili su prestali da budu radnici zato što su otpušteni, ili zato što još nisu došli do prvog posla. Ili je đavo u članarini! Kapaciteta ima (iako su sada u pasivnom statusu), i za sindikalno organizovanje penzionisanih radnika i za proširivanje sindikalne baze zaposlenih radnika, dok su najmanje u slučaju nezaposlenih radnika. Više je razloga za zajednički nastup u formiranju i omasovljenju sindikalnih organizacija u tri pomenute grupe radničke klase (zaposleni radnici, nezaposleni radnici i penzionisani radnici). Prvi razlog je u činjenici da je članstvo (masovno članstvo) osnova sindikalne moći. Drugi je razlog zajednički minimum interesa između ove tri grupacije iz kojeg sledi mogućnost dogovora o zajedničkim ciljevima, a potom i zajedničkoj borbi. Najveći neprijatelj moguće akcije u ovom pravcu je hegemonijski odnos postojećih sindikalnih centrala prema sindikalizaciji penzionisanih radnika i distanciranje od sindikalnog organizovanja nezaposlenih (a o međusindikalnoj svađi i da ne govorimo). No, ima mogućnost da sindikati penzionisanih radnika ponesu barjak u zajedničkoj koloni zaposlenih, nezaposlenih i nekada zaposlenih radnika. Tim putem je već krenulo Udruženje sindikata penzionera Srbije (USPS). Prvi korak, i znak dobre volje, mogao bi da bude popis firmi koje su privatizovane i kao takve opstale, ali bez sindikata koji su nekada u njima postojali. Dakle, šta je sa sindikatom u mojoj bivšoj firmi? Da li su propali i firma i sindikati? Ili su propali samo sindikati? U ovom kontekstu imam pitanje za USPS: Da li bi imalo smisla organizovati sindikate penzionisanih radnika propalih i polupropalih firmi? Da li bi takvi sindikati imali šta da rade? Da li bi sindikat penzionisanih radnika polupropale firme NN primio u članstvo kobajagi zaposlene radnike u polupropaloj firmi NN?