Proces tranzicije, započet 90-ih godina prošlog veka, doveo je do privatizacije, bolje rečeno transformacije, preduzeća sa društvenim kapitalom u firme sa sumnjivim privatnim kapitalom. Čast izuzecima, ima i pozitivnih primera uspešnih privatizacija, ali većina novih vlasnika promenila je delatnost kupljenih preduzeća, a neki od njih su ugasili firme i otpustili zaposlene. Sve to je rezultiralo ruiniranjem kompletne industrije Srbije. S druge strane, pojedine velike firme nalaze se u „nerešenom statusu“ restruktuiranja nadajući se da će pronaći strateškog partnera, ili će biti uspešno privatizovane. A da to nije uvek najsrećnije rešenje najbolje se vidi na primeru, očigledno loše urađene, privatizacije Železare Smederevo, koju je kupio, sada već bivši vlasnik, Ju-Es stil. Privatizacija, međutim, nije tako jednostavan proces, počev od upućivanja pisama o namerama, pa do usklađivanja svake stavke u ugovoru.
U teoriji komunikologije, prilikom pregovaranja između kompanija u cilju zaključenja određenog posla, zastupljen je termin pregovaračka moć što, između ostalog, podrazumeva bolju poziciju na tržištu, finansijsku sposobnost kompanije… Nije redak slučaj da strane kompanije zloupotrebljavaju veću pregovaračku moć i nastupaju ucenjivački, rukovodeći se pritom isključivo sopstvenim interesima i motivima, prilikom kupovine naših posustalih giganata. A uspešni pregovori znače kompromis, odnosno dogovor zasnovan na obostranim interesima. Dobra strana državnog intervencionizma ogleda se u pronalaženju alternativnog, manje dobrog rešenja, koje se primenjuje ukoliko zainteresovani kupac odustane od kupovine. Predloženi model upravljanja Železarom Smederevo svakako je jedno od adekvatnih prelaznih rešenja, inače poznatih u međunarodnom poslovnom pravu, dok se ne pronađe kompanija sa „manjom“ pregovaračkom moći zainteresovana za vin-vin saradnju. Važna uloga pridaje se i ekonomskoj diplomatiji, koja bi u ovom i sličnim slučajevima mogla da dođe do izražaja. Ugovori o dugoročnoj proizvodnoj kooperaciji i poslovno-tehničkoj saradnji primer su dobre prakse poslovanja mnogih firmi iz perioda socijalizma sklopljeni na dugoročnoj osnovi, a uz podršku države.
Pozitivni efekti državnog intervencionizma došli su do izražaja i kroz pozitivnu pravnu regulativu prilagođenu aktuelnoj situaciji. Naime, Zakonom o stečaju proces reorganizacije kompanija predviđen je ukoliko postoje ekonomski opravdani uslovi za nastavak dužnikovog poslovanja. Mere reorganizacije podrazumevaju i pretvaranje potraživanja prema firmi u stečaju u kapital, odnosno akcije. Cilj je da se firma u restrukturiranju finansijski rastereti i pripremi za prodaju. Ovo je „humani“ primer odgovornosti i brige pojedinih lokalnih samouprava kao poverioca o firmama, i zaposlenima u svojoj zajednici. Stečaj nije idealno rešenje, naročito u uslovima sporije realizacije stranih investicija, i nezaposlenosti u siromašnim regionima. Ako su giganti, poput Jumka u Vranju i mnogi drugi mogli da se izgrade iz temelja, valjda se tim firmama može i upravljati, uz dobru organizaciju. Prethodni primeri ukazuju na to da neumoljivi proces tranzicije, i promene vlasničke strukture, predstavlja vin-vin odluke na obostrani interes i zaposlenih i vlasnika. To je, zapravo, prelazno rešenje do pronalaženja novog vlasnika.
Autor je ekonomista iz VranjaPratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
