Državi su previše odrešene ruke

Prema odredbama nacrta zakona, do kraja 2016. trebalo bi da sva društvena kao i preduzeća u restrukturiranju dobiju novog vlasnika. Uvedena su četiri modela privatizacije: prodaju kapitala, prodaju imovine, strateško partnerstvo i prenos kapitala bez naknade zaposlenima ili strateškim partnerima. Metode kojima će se prodaja realizovati su javno prikupljanje ponuda sa ili bez javnog nadmetanja i neposredna pogodba a u pripremi firmi za što bolje „udomljavanje“ koristi će se finansijska konsolidacija, otpis duga, pretvaranje duga u trajni ulog ili konverzija. Odluku o tome koji model, metod i mere će se koristiti u procesu privatizacije donosi Ministarstvo privrede, i to za svako preduzeće pojedinačno.

Većina ovih modela mogla je da se primeni i prema odredbama važećeg zakona, ali je novina, koja je izazvala i najviše kritika, mogućnost da se firma proda neposrednom pogodbom. Stručnjaci se slažu da je takav oblik prodaje preduzeća diskriminitivan i visoko koruptivan.

– Direktna pogodba je svuda strogo zabranjena, jer se čitav sistem korupcije zasniva na toj metodi prodaje, i potencijalno je najopasniji za državu. Čini se da je čitav niz kriminalnih postupaka u privatizacijama iz prethodnog perioda praktično samo prenet i legalizovan, pa su tvorci novog zakona, da bi skinuli svaku odgovornost sa sebe i da ne bi krivično odgovarali, prosto propisali direktnu pogodbu kao potpuno prihvatljiv metod. A to praktično znači da će Vlada rukovoditi svim najvažnijim stvarima privatizacije, bez znanja i pitanja zainteresovanih strana i stručne javnosti, uz eliminisanje konkurencije. Prodaje će se završavati praktično internim dogovorom – kaže za Danas Branko Pavlović, ekonomski analitičar.

Taj stav potvrđuje i Jelisaveta Vasilić iz Saveta za borbu protiv korupcije. Ona tvrdi da neposredna prodaja, ograničena na kupca i prodavca koji se međusobno dogovaraju o uslovima i ceni, gotovo uvek vodi korupciji, a ne nudi ni mogućnost da se utvrdi prava tržišna cena.

– Tržišna cena se ostvaruje u nadmetanju, to mora da bude transparentno, mora biti svima dostupno, kako niko ne bi bio diskriminisan. Mogla bih da opravdam taj metod, ukoliko se radi o specifičnim slučajevima koji su u državnom ili nekom drugom interesu, ili ako postoje precizno definisani kriterijumi po kojima će se određivati kada se ona koristi. Međutim, ništa slično ne postoji u Nacrtu zakona, niti je zakonom napomenuto da se on koristi u izuzetnim okolnostima. Znači da je neposredna pogodba uvedena kao regularan metod, i da može da se koristi po slobodnoj volji, ukoliko neko tako odluči. Ministar privrede je na moj komentar o koruptivnosti neposredne pogodbe odgovorio Savetu da taj metod postoji u celom svetu, a da će transparentnost biti obezbeđena tako što će svi ugovori biti objavljeni javnosti. Međutim, to što ćemo moći da vidimo već potpisane ugovore ne znači ništa, a osim toga, takva obećanja smo već dobijali od aktuelne vlasti, pa ipak još nismo videli pod kojim su uslovima sklopljeni neki od najznačajnijih poslova – kaže Vasilićeva.

Ona dodaje da prema Zakonu o nepokretnostima, državna i društvena svojina mogu da se prodaju samo po tržišnim cenama, i to isključivo na dva načina – javnim prikupljanjem ponuda i nadmetanjem. Međutim, novom zakonu je, u pojedinim delovima, upravo onim koji se tiču prodaje imovine i konverzije potraživanja poverilaca u trajni ulog, dodeljen status specijalnog zakona, što znači da će imati prednost u slučaju sukoba sa drugim zakonima.

– Imali smo 200 privatizacija za koje niko nije odgovarao, i biće ih još, a ubuduće tek neće niko odgovarati, jer će sada sve što rade biti „u skladu sa zakonom“ – zaključuje Vasilićeva.

Sličan stav ima i ekonomista Ljubomir Madžar, ali smatra da neposredna pogodba ima i određene prednosti, ukoliko njome rukovode odgovorni ljudi.

– Neposredna pogodba je opasna stvar. Generiše velika iskušenja za neke poteze koji mogu i da ne budu u interesu društva, samih kompanija, a naročito u interesu zaposlenih koji su se tamo zatekli. S druge strane, takva vrsta pogodbe je u određenim slučajevima efikasniji, operativniji i manje formalizovan način prodaje, te se njima može više i bolje učiniti ali samo pod uslovom da se na pravim mestima nađu sposobni i čestiti ljudi. Efikasnost nam je sada potrebna, za one firme koje već više od 10 godina stoje u istom statusu i nikako ne mogu da se udome – kaže Madžar.

On dodaje da se isto odnosi i na strateška partnerstva.

– Dobro je da Vlada ne bude sputana različitim procedurama, jer su te firme jako zapuštene i neatraktivne. Takođe, dobra je novina da se prodaje i imovina, a ne samo kapital firme, jer mnoge od tih firmi kao celina i ne mogu lako da se udome, ali neke komponente imovine mogu da nađu kupce, i to će opet povećati delotvornost privatizacije – kaže Madžar.

Rigoroznije utvrđivanje početne cene

Zakon predviđa da početna cena u nadmetanju bude 50 odsto od procenjene vrednosti kapitala, odnosno imovine preduzeća, umesto ranijih 20 odsto, dok ona u drugom nadmetanju treba da bude trećina procenjene vrednosti, umesto ranijih 10 odsto. „ Ne mislim da je dobro što su početne cene povećane, jer su procenjene vrednosti firmi proizvoljne i uglavnom precenjene. Jedini način da se dođe do prave vrednosti je samo tržište i prodaja. Podizanje početne cene će poplašiti jedan broj potencijalnih kupaca. Jedino je dobro u slučaju neposredne pogodbe, jer sprečava prodavanje firmi u bescenje“, tvrdi Ljubomir Madžar.

Još dva problema

Na javnim raspravama o Zakonu istakla su se još dva problema. Jedan je tretman potraživanja javnih preduzeća od preduzeća u restrukturiranju. Za sada se čini da će to biti deo ukupnih državnih potraživanja i koja još spadaju i obaveze za doprinose, poreze i druge javne prihode. Na to su primedbe imali predstavnici EPS-a kojima su mnoga od ovih preduzeća dužnici. Drugi problem je pitanje prodaje imovine, što naravno ne bi odgovaralo bankama koje imaju hipoteke. Bankari tvrde da, ako bi se ispostavilo da su rešenja ovog zakona neustavna, to bi samo dodatno zakomplikovalo proces rešavanja problema tih preduzeća.