Imaju li radnici koristi od nemoćnih sindikata

Istovremeno, u znatnom delu političke i privredne elite, uprkos javnom zalaganju za socijalno partnerstvo i dijalog, rašireno je uverenje da su sindikati remetilački faktor tržišnih reformi i relikt prošlosti koji treba marginalizovati. Deo te priče su i prisutno zadovoljstvo erodiranjem radnih prava i činjenicom da je naša „prednost“ jeftina i raspoloživa radna snaga. Na drugoj strani, „niske grane na koje su pali sindikati“ mogu se objasniti kumuliranjem aktuelne recesione krize i primenjenog neoliberalnog obrasca ukomponovanog sa „burazerskom privatizacijom“ i privatnim i javnim monopolima. Tome se može dodati set internih razloga sindikalne nemoći – krajnje limitiran ekonomski i deficitarni socijalni kapital koji se da objasnitirazornim delovanjem dva energetska principa politike: straha na dnu i pohlepe na vrhu socijalne piramide. Posledično, niski stepen poverenja u sindikate i odsustvo njihove programske autonomije, su priča za sebe. Ima, dakle, dovoljno osnova da se zaključi da su pre potrebni prethodni sanacioni radovi nego rekonstrukcija građevine autonomne moći sindikata i zaposlenih koje, po momuverenju, nikada nije ni bilo. Primer naših sindikata koji su, 2013. godine, na evropskom proseku stope sindikalizovanosti (25 odsto), uz tri puta manje poverenje (12 odsto) je dovoljno ilustrativan dokaz.

Otvara se, međutim, pitanje: da li su slabljenje sindikata i uvećanje prekarnosti zaposlenih uspešna izlazna strategija iz krize? Mogla bi se braniti suprotnateza o strategijama za uvećanje moći sindikata od koje bi koristi imala (post)krizna Srbija. Valja početi od definisanja sindikalne pregovaračke platforme. Po mome sudu, četiri osnovna cilja platforme čine: (1) dosledna odbrana ljudskih prava pred izazovima njihove „fleksibilizacije“, (2) ekonomski i ekološki održiv razvoj sa solidarnošću i kohezijom, kao ključnim razvojnim socijalnim ciljevima, a ne tek ceđenje profita i rasprodaja resursa da bi se vratili dugovi, (3) podruštvljavanje predstavničke demokratije i participacija u odlučivanju o sopstvenoj sudbini i, posebno (4) ispravljanje neopravdanih društvenih nejednakosti. Šta treba prvo učiniti? Mislim da je najvažnije ući u proces podruštvljavanja predstavničke demokratije – njene odbrane od stoglave hidre partokratije i braka iz računa partijskih oligarha, tajkuna i finansijskih magnata zasnovanog na očuvanju monopolske pozicije. Odbrana mora uključitiizmenu izbornog sistema koja će omogućiti da izabrani odgovaraju građanima a ne partijskim vođama koje odlučuju o njihovim karijerama i pozicijama. Pored monopola nad političkim procesom osnovna obeležja partokratije su ikolonizacija javne administracije, pravosuđa, javnih preduzeća, medija i javnog prostora. Proces departizacije zato bi morao da prvo obuhvati proterivanje političkih partija iz nepartijskog prostora. Mislim na pravosudnu vlast, medije, javna preduzeća i upravu, obrazovanje i kulturu, u kojim bi trebalo isključiti partijski uticaj i prisustvo. U javnom sektoru najvažnije je definisanje optimalnog broja zaposlenih u institucijama, strogo kontrolisanje procesa zapošljavanja, izbor direktora javnih preduzeća na osnovu ponuđenog programa, kao i paralelna kontrola, interna i eksterna, rezultata poslovanja. Nužno je i paralelno isključivanje partijskog uticaja na javne nabavke, rad kontrolnih i inspekcijskih organa, prostorno planiranje, raspolaganje budžetskim grantovima za podsticaje, subvencije, dodelu koncesija i druge poslove u javnom, ali i privatnomsektoru. Departizacija bi nužno uključivala i smanjenje partijskog monopola u „njihovom“ političkom prostoru, koji obuhvata i kreiranje javnih politika i donošenje najznačajnijih razvojnih odluka. Veliki uticaj na konačni rezultat ima sudbina „EU eksperimenta“, odnosno privlačnost EU kao imitativnog uzora. EU, sa svojimimidžom uređenog prostora i visokih standarda – sa svojim modelom snažne, socijalno-tržišne privrede, sakredibilnom tradicijom i, još konkretnije, sa svojim acquis communautaire, vrši na zemljejugoistočne Evrope uticaj „kome se ne može odoleti“.

Pred demokratskim civilnim, ali i političkim akterima zato stoji zadatak jasnog diferenciranja sopstvene kritičke pozicije prema „Evropi bankara i birokrata“, u odnosu na evrofobiju klaustrofobičnog nacionalizma. Posledično, u zoni ekonomskih i socijalnih prava, konkretni ciljevi su: produktivno zapošljavanje i s tim usko povezano kvalitetno obrazovanje; socijalna sigurnost i osiguranje u slučaju nezaposlenosti kao ključni elementi borbe za socijalnu koheziju i redukovanje siromaštva; radna prava – zagovaranje, umesto fleksibilnosti koja samo olakšava derogiranje radnih prava i otpuštanje, koncepta fleksigurnostikoja fleksibilnost rada kombinuje sa visokim stepenom radnopravne zaštite; odbrana prava na sindikalno organizovanje, štrajk, kolektivno pregovaranje i participaciju u odlučivanju. Na drugoj strani, rasta nema bez obimnijeg akumuliranja, kao i uvećane konkurentnosti i produktivnosti rada. To, po pravilu, ide uz privatizaciju i dalje restruktuiranje i oslobađanje od viškova neproduktivno zaposlenih, ali i prestanakpomaganja i subvencioniranja „uspešnih preduzetnika“ koji su se obogatili uz pomoć i podršku vlasti. Uprkos teškom položaju, sindikatima je još na raspolaganju nekoliko strategija delovanja. Pre svega, sindikati bi morali darade na preko potrebnoj modernizaciji, uvođenju fer pravila igre u međusobnom nadmetanju za podršku zaposlenih, kao i akcionoj saradnji oko vitalnih zajedničkih interesa. Time postaje moguć i efikasni socijalni dijalog o izlasku iz krize i dugoročnom razvoju. U aktuelnom kontekstu otvaranja pregovaračkog procesa sa EU, ponestaje vremena za rešavanje unutarsindikalnih razmirica. Od stepena objedinjenosti sindikalne energije i snage njenog uticaja u procesu pregovaranja, zavisiće položaj sveta rada, ali u velikoj meri i sudbina socijalno održivih reformi.

Autor je potpredsednik UGS Nezavisnost i član Pregovaračkog tima Vlade Republike Srbije