Još jedna priča o brendovima

Futoški kupus

Dole kupus, gore nebo = Futog

Smatra se da se kupus u Futogu gaji od 1760. godine, kada je Marija Terezija naselila to područje Nemcima. Zanimljiv je podatak da su Futožaniuspeli da odlože plaćanje kontrabucije (poreza) Monarhiji dok ne prodaju svoj kupus. Registrovan je kao „Futoški sveži i kiseli kupus“, dobijen od autohtone populacije futoškog kupusa. Glavica svežeg kupusa ima prosečnu masu oko tri kilograma, blago je spljoštena, svetlo zelene boje a na preseku je bele do belo žute boje sa tankim listovima, dobre zbijenosti, malom kaloričnom vednošću i visokim sadržajem vitamina, minerala i esencijalnih aminokiselina. Futoški kiseli kupus je ujednačene ćilibar boje, blagog ukusa i prijatne arome. Listovi su blago elipsastog izgleda, celom površinom su tanki, nežne konzistencije i slabe nervature. Fermentacija kiselog kupusa traje 25-30 dana na temperaturi od 18 do 21 stepen Celzijusa.

Bezdanski damast

„Bezdanski damast“ je registrovana geografska oznaka za salvete, nadstolnjake i stolnjake, jastučnice, navlake za posteljinu i druge proizvode od svilenog damasta, ručno tkanog na drvenim žakar razbojima na području naselja Bezdan. Proizvodnja damasta na tom području datira još od 1871. kada se Janoš Šmit, umetnički tkač, doseljava u Bezdan i otvara manufakturu za tkanje svilenog damasta. Tkanje se obavlja na drvenim žakar razbojima iz XIX veka koje je, 1801. godine, konstruisao i patentirao Žozef Žakar. U skladu sa Zakonom o kulturnim dobrima oprema, koja se sastoji od 18 žakar razboja i dve špul mašine (motalice) dobila je status kulturnog dobra, što znači da uživa posebnu zaštitu i ne može se otuđivati. Treba podsetiti da se danas, nigde u Evropi, na ovaj način ne proizvodi svileni damast.

Pirotski ćilim

Na svetskoj izložbi u Parizu 1892. godine, pirotski ćilim je izazvao veliku pažnju i oduševljenje kako zbog šare, tako i zbog svoja dva lica. Od 1904. do 1940. godine pirotski ćilim izlagan je na 26 svetskih izložbi i sajmova. Najveći broj diploma i zlatnih medalja, ukupno 18,osvojila su braća Garotići, suvlasnici firme „Pirotski ćilim – domaća industrija“, koja je radila od 1869. do 1941. godine. Oznaka porekla odnosi se na ćilime (podne, zidne i ukrasne), prekrivače za krevete, zavese, draperije, torbice, tkanice za pojaseve, odeću i druge proizvode izvedene ručnim tkanjem. Proizvedeni su na području opštine Pirot, specifičnom tehnikom tkanja, na posebnom razboju, stilizovane ornamentike postojanih boja i sa dva lica. Ćilimi dobijaju naziv po šari (registrovano je 95) u poljima. Nabrojaćemo samo neke karakteristične: kostenice, ogledala, venci, đulovi, grožđe, kubeta, bombe, kašmir, kuveri, vraško koleno, sovre, bibice, narovi…

Bermet

„Bermet“ je drugi proizvod iz Srbije koji je, 21. juna 2011, međunarodno registrovan preko Lisabonskog aranžmana, pod brojem AO 899. Još je Zaharije Stefanović Orfelin, srpski pesnik, istoričar, bakrorezac, kaligraf i pisac udžbenika u svom delu „Iskusni podrumar“ (iz 1783. godine) opisao postupak proizvodnje „bermeta“, a u Mitropolitskom arhivu u Sremskim Karlovcima, br. 331 od 6. maja 1777. godine,pronađeno je da su karlovački mitropoliti, naročito Đorđe Nenadović i Stefan Stratimirović, poklanjajući fruškogorska vina, najčešće „bermet“ i „ausbruh“, pridobijali naklonost odlučujuće faktora u Beču. „Bermet“ je aromatizovano vino, tamno crvene boje, bistrog izgleda, odgovarajućeg slatko-gorkastog ukusa i mirisa na aromatično bilje, pojačanog vinskim destilatom sadodatkom dozvoljenih mirisnih i gorkih biljnih delova kao i ekstraktima biljnog porekla. Servira se na sobnoj temperaturi (18şC) kao aperitiv, ili dižestiv.

Leskovački domaći ajvar

„Leskovački domaći ajvar“ treći je proizvod iz Srbije koji je međunarodno registrovan preko Lisabonskog aranžmana (22. maja 2012) pod brojem AO 904. Od sličnih proizvoda izdvaja ga radicionalni postupak proizvodnje od crvenih paprika poznatih pod nazivom „ajvarke“, čiji su plodovi pravilno razvijeni, pljosnati sa dve, najviše tri strane. Ajvar ima karakterističan ukus i aromu na pečene paprike, sa dosta suve materije. Izdvaja ga i to što nema stranih mirisa i ukusa i nije gorak. Može da bude neljut ili pikantno ljut, a kao sirovine za njegovu proizvodnju koriste se crvena paprika, so, šećer, jabukovo ili vinsko sirće i jestivo ulje. Kao jedino sredstvo za konzervisanje koristi se pasterizacija na visokoj temperaturi.

Ariljska malina

Ariljski metod gajenja maline, koji je opisan u udžbenicima, postao je naučni model za najsavremeniju tehnologiju uzgoja tog voća. Iz ovakvog načina gajenja, ali i zahvaljujući izvanrednom kvalitetu ploda nastao je trgovački standard poznat pod imenom „kvalitet Arilje“. Jedan od tvoraca ovog načina gajenja maline je dipl. ing. Dobrilo Nenadić koji je to opisao u „Uputstvu za gajenje maline“. Plodovi ariljske maline su srednje krupni do krupni, čvrstog mesa i dobrog kvaliteta, kupastog oblika, svetlo crvene boje, prijatne arome i slatko nakiselog ukusa, bogati mineralno vitaminskim materijama, posebno antioksidantima. Plod maline predstavlja idealnu namirnicu jer ima malu energetsku vrednost tako da100 grama svežih plodova oslobađa samo 167,4 kJ energije, odnosno oko 40 kalorija.