U Sjedinjenim Državama samo tri od deset radnika potrebno je da se proizvede i isporuči roba koju trošimo. Za sve poslove, počev od uzgaja, dizajniranja, gradnje, projektovanja i transporta, uključujući pravljenje kafe u kuhinji nekog restorana i donošenje do stola mušterije, odgovorno je oko 30 odsto radne snage. S druge strane, mi koji nismo angažovani na tim poslovima provodimo vreme planirajući šta ćemo da kreiramo, zatim kako ćemo da rasporedimo stvari koje smo napravili, ili pričajući jedni sa drugima i praveći spiskove onoga što smo obavili, kako bismo utvrdili šta je potrebno sledeće preduzeti. Ipak, uprkos očiglednoj sposobnosti da proizvedemo mnogo više nego što nam treba, nismo blagosloveni velikim bogatstvom. Jedan od paradoksa našeg vremena odnosi se na činjenicu da se radnici i domaćinstva iz srednjeg staleža i dalje bore sa krizom.
Mi u razvijenim državama imamo više nego što nam je neophodno da bismo zadovoljili osnovne potrebe. Na raspolaganju su nam proizvodi sa ugljenim hidratima iz kojih dobijamo kalorije, vitamini da nas održe zdravim, krov nad glavom, odeća, kapital i zabava, a moguće je da će već u narednoj generaciji ljudi roboti u potpunosti preuzeti poslove poput proizvodnje, kuhinjskih aktivnosti i građevinarstva. Uprkos tome, gotovo da i nema nagoveštaja da Amerikanci iz radničke i srednje klase žive bolje nego što je to bio slučaj pre tri decenije. Što je još čudnije, ne izgleda da stopa produktivnosti vrtoglavo raste, kako bi se moglo pretpostaviti. Naprotiv – opada. To pokazuje i istraživanje koje su nedavno sproveli Džon Fernald i Bing Veng, analitičari Odeljenja za ekonomska istraživanja Federalne banke San Franciska. Istovremeno, prognoze u vezi sa ekonomskim rastom su nepovoljne.
Jedan od načina da se sagledaju razlike između situacije na tržištu rada i našeg životnog stila jeste uzimanje u obzir činjenice da je ono što proizvodimo umnogome različito od onoga što smo stvarali u prošlosti. Naime, iskustvo pokazuje da većina proizvoda ne može lako da se podeli ili da se upotrebi bez dozvole, pa ih ekonomisti nazivaju „rivalskim“ i „isključivim“. Pojam „rival“ znači da više ljudi ne može da koristi isti proizvod u isto vreme, a „isključiv“ da vlasnik proizvoda može lako da spreči druge da ga koriste. Zbog navedenih karakteristika najveću moć nekada su imali oni koji su kontrolisali proizvodnju i distribuciju, pa se nameće zaključak da je privatno vlasništvo činilo okosnicu tržišne ekonomije. Tokovi novca se, dakle, mogu lako pratiti jer umnogome odlaze na stvaranje novih vrednosti. Ali, većina proizvoda nastalih u „informatičkom dobu“ ne može da ponese odrednicu „rivalski“, niti „isključiv“, čime se menja slika. Između ostalog, teško je uneti promene u stvaranje „informatičkih roba“, a njihova distribucija nije predvidiva. Drugim rečima, proizvodimo i trošimo znatno više nego što nagoveštavaju ekonomski pokazatelji, a kreatori mnogih proizvoda ne dobijaju odgovarajuću novčanu dobit.
Da bi se omogućili radnicima današnjice i budućnosti da imaju više koristi od „informatičkog doba“ biće potrebno da „redizajniramo“ ekonomski sistem i da podstaknemo stvaranje novih vrsta roba. Taj proces treba da bude praćen pokretanjem kanala za uspostavljenje ravnoteže između potražnje za određenim proizvodom i prihoda koji će ići proizvođaču. Samo ukoliko se pronađe način da se odredi istinska vrednost proizvedene robe, moći će da se sačuva „društvo srednje klase“, koje predstavlja alternativu „tehno-plutokratima“ i njihovim „potčinjenima“ u sektoru pružanja usluga.
Autor je profesor ekonomije na Univerzitetu Kalifornija
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
