Katanac zbog nedostatka dugoročnog kapitala

To pitanje, čini se, ima još više smisla ako se zna da je, sudeći prema mišljenju profesora Jovana Rankovića, koji je 2005, za potrebe Saveta za borbu protiv korupcije, analizirao poslovanje Jugoremedije, u momentu prodaje društvenog kapitala, to bilo finansijski zdravo preduzeće, što potvrđuje i bilans iz juna 2002. godine. Jugoremedija je raspolagala sopstvenim kapitalom u iznosu od 647,5 miliona dinara, što je bilo 91,57 ukupnog dugoročnog kapitala koji je pokrivao sve imobilizacije i 61,46 odsto zaliha, što znači da je tada postojao relativno visok neto obrtni fond. Zanimljivo je, takođe, da je u naredne dve godine stalna imovina utrostručena i od 488,5 miliona dinara dostigla je nivo od oko 1,4 milijarde dinara, odnosno 2,86 puta više, dok su zalihe udvostručene.

U izveštaju dalje stoji da je rast vrednosti dugoročno vezane imovine uslovio rast potreba za dugoročnim kapitalom, ali ta potreba ni približno nije bila zadovoljena. Disparitetni rast stalne imovine i zaliha s jedne, i dugoročnog kapitala s druge strane, uslovio je narušavanje finansijske strukture, što je rezultiralo negativnim neto obrtnim fondom od 146,9 miliona dinara i deficitom dugoročnim kapitalom u iznosu od 851,7 miliona dinara. Profesor Ranković tvrdi da upravo u nedostatku dugoročnog kapitala treba tražiti uzroke nelikvidnosti Jugoremedije. Ionako težak finansijski položaj dodatno su komplikovali niska rentabilnost, visoki troškovi finansiranja proizvodnje i kamate. Tako su se radnici, koji su u martu 2007. godine preuzeli fabriku, suočili sa dugom od oko dve milijarde dinara, koji je u međuvremenu otplaćen, ali je fabrika, zbog nedostatka dugoročnog kapitala, nastavila da se zadužuje kod banaka.

– Samo porez je iznosio 90 milion dinara, a bivši vlasnik – Jovica Stefanović, nije ga plaćao tri godine. Mi smo odmah, jer nam nije bilo odobreno odlaganje, morali da izmirimo sve obaveze. Morali smo i da isplatimo licence za „aventis“ – objašnjava Vladimir Pecikoza, predsednik Samostalnog sindikata Jugoremedije.

Kome odgovara stečaj

Stečaj Jugoremedije proglašen je 27. decembra, na predlog Hipo banke, kao najvećeg poverioca, koja potražuje 150 miliona dinara. Poslednji ugovor Jugoremedija je sklopila sa Hipo bankom u aprilu 2011. godine. Ugovorne obaveze, kako je javnost obaveštena, fabrika lekova nije uspela da ispuni zbog problema sa naplatom isporučenih lekova, pa se sve završilo blokadom računa u iznosu od 700 miliona dinara.

– Stečaj je bio šok za sve nas. Stiče se utisak da takav ishod odgovara onima koji priželjkuju da se zataška sve što se dešavalo u vezi sa fabrikom. Mi se sa tim ne mirimo, zato smo uložili žalbu Apelacionom sudu. Iskreno se nadamo da će se pojaviti neko zainteresovan da investira, utoliko pre što su pogoni obnovljeni i osim duga, poslovanje fabrike ništa drugo ne opterećuje i može odmah da počne da radi. Slovačka firma Imuna poslala je pismo o namerama Ministarstvu ekonomije, i bilo bi dobro da se proizvodnja lekova nastavi – objašnjava Pecikoza.

Samostalni sindikat AD Jugoremedije i grupa radnika okupljenih oko rukovodstva fabrike najavili su žalbu Apelacionom sudu u Novom Sadu na odluku Privrednog suda u Zrenjaninu, kojom je u fabrici lekova proglašen stečaj, a više od 400 radnika ostalo bez posla.

– Prvo poverilačko ročište zakazano je za 8. februar. Ukoliko se poverioci, sa 70 odsto priznatih potraživanja, izjasne za bankrotstvo, onda će postupak biti nastavljen u smeru prodaje. Ako se ne izjasne na taj način, onda ostaje šansa podnosiocima plana reorganizacije da u roku od 90 dana podnesu reorganizacioni plan – objašnjava stečajni upravnik Radovan Savić.

Radnici-akcionari

Mnogi bi rekli da je to slaba uteha za 420 zaposlenih u Jugoremediji koji ovih dana dolaze po radne knjižice i gledaju kako se pogoni zatvaraju. Većina zaposlenih nikada nije ni podržavala ni učestvovala u „radničkoj borbi“. Smatrali su da je njihovo da rade, pa se nisu mešali u rukovođenje fabrikom. Nisu se ni videli ni čuli na radničkim tribinama posvećenim Jugoremediji, a u izveštajima o ovoj fabrici stopljeni su svi u jednu sintagmu „radnici-akcionari“. Prošlogodišnji istupi u javnosti, preko Udruženja akcionara „Jugoremedija 3“, pokazali su da ima drugačijih mišljenja od onog koje zastupa rukovodstvo. Sad su svi bez posla, do koga im je jedino i bilo stalo. Ali i bez akcija, o kojima se toliko pričalo. U fabrici radi još samo obezbeđenje, nekoliko inženjera i par službenika u računovodstvu. Nakon raskida ugovora, radnici će se naći na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje, gde ih čekaju programi obuke i prekvalifikacija. U najboljem slučaju, na nekom od sajmova zapošljavanja možda se za njih nađe i neko radno mesto. Od akcija nekada uspešne firme, ukoliko bude likvidirana, neće biti ništa.

Problemi ove fabrike počeli su 2002. godine, kada je Agencija za privatizaciju sklopila ugovor o dokapitalizaciji sa niškim privrednikom Jovicom Stefanovićem Ninijem, koji se u to vreme nalazio na Interpolovoj poternici. U tom periodu fabrika je namerno zaduživana kupovinom sirovina za, inače nerentabilan, lek „viziren“, čime je suvlasnik došao u posed većeg dela akcija i preuzeo upravljanje fabrikom kao većinski vlasnik. Nakon višegodišnjih protesta grupe radnika privatizacija je 2007. godine raskinuta. Tada je država, kao vlasnik paketa akcija od 42 odsto, prepustila upravljanje fabrikom grupi zaposlenih, delegirajući svog predstavnika u Upravni odbor fabrike.

Da je privatizacija zrenjaninskog proizvođača lekova najblaže rečeno bila sumnjiva, na to je u svom izveštaju ukazao i Savet za borbu protiv korupcije, koji je o tome obavestio i evropske institucije. „Ugovaranje dokapitalizacije Jugoremedije zapravo je bilo stvaranje mogućnosti Jaki 80 da preuzme firmu. To je karakterističan primer kako se pod firmom privatizacije dešava nezakonita trgovina i nelegalna promena svojine. Činjenica je da u našoj privatizaciji ima mnogo toga nameštenog i da cilj nije privatizacija, već sasvim nešto drugo. A sve to se dešava zbog nedorečenih zakona i neizgrađenih institucija, posebno su nedefinisana polja sprečavanja pranja novca, tokovi novca, učešće of-šor kompanija. Cilj zakonito sprovedene privatizacije trebalo bi da bude kupovina preduzeća i profitabilno poslovanje. U slučaju Jugoremedije ciljevi su, očigledno, bili drugačiji“, upozoravala je svojevremeno Verica Barać, nekadašnja predsednica Saveta za borbu protiv korupcije.

Bilo kako bilo, na spisku 24 privatizacije, čiji postupak treba preispitati, a koji je iz Brisela stigao u Srbiju, našla se i Jugoremedija. U tom trenutku, Jovica Stefanović Nini, bivši vlasnik fabrike, bio je u pritvoru, što se, doduše nakratko, desilo i radniku Zdravku Dauriću, koji je u prethodnih pet godina bio na čelu Jugoremedije.

Tužba protiv države

– Za dve godine smo uspeli da vratimo sve dugove i da nastavimo da investiramo u pogone, uzimajući kredite. Ali, sve vreme smo se suočavali sa problemima na tržištu, pre svega zbog niskih cena lekova i kašnjenja u naplati isporučene robe. Našli smo se u situaciji da nam, zbog niske cene, lekovi izlaze iz fabrike sa 20 odsto negativne kalkulacije. Zato smo odlučili da tužimo državu jer je dozvolila da naša firma propada – naglašava Vladimir Pecikoza, predsednik Samostalnog sindikata Jugoremedije.

Skupa parnica

– Rukovodstvo Jugoremedije optužuje državu, kao manjinskog vlasnika, da je nepostupanjem i nebrigom doprinela propasti fabrike. Zbog toga je podnelo tužbu tražeći odštetu od države u iznosu od 111,2 miliona evra. Ali za tako skupu parnicu, da bi se vodila, potrebna je saglasnost poverilaca. Odbor poverilaca o tome će se izjasniti već na prvom poverilačkom ročištu – objašnjava stečajni upravnik Radovan Savić.