Nemačka se izborila sa finansijskom krizom mnogo uspešnije od većine svojih suseda. Država koja je 1999. godine doživljavana kao „bolesnik Evrope“, danas može da se pohvali titulom vodeće ekonomske sile Starog kontinenta, čiji izvoz čini četvrtinu evropskog. Istovremeno, stopa nezaposlenosti u Nemačkoj ispod pet odsto, upola je niža od evropskog proseka, a federalni budžet je balansiran prvi put u ovoj deceniji. Ipak, bilo bi pogrešno zaključiti da su ovi ekonomski pokazatelji rezultat donošenja ispravnih odluka u politici.
U suštini, okosnicu aktuelne dominacije Nemačke u ekonomiji čini programski okvir koji se direktno kosi sa principima nekadašnjeg kancelara Ludviga Erharda, „oca“ takozvanog ekonomskog čuda, koje se dogodilo u periodu posle Drugog svetskog rata. U odnosu na Erhardov „ordoliberalizam“, po kojem država uspostavlja temelj za funkcionalnu tržišnu ekonomiju aktivno uvodeći odgovarajuće zakone, ekonomska strategija koju sledi vlada kancelarke Angele Merkel obeležena je nasumičnim odlukama, pa se Berlinu savetuje da ne uzima ekonomski uspeh zdravo za gotovo. U vreme sve veće ekonomske i političke nesigurnosti Erhardova načela su važnija nego što je to bio slučaj ikada ranije u prošlosti.
Nesumnjivo, stiče se utisak da oni koji kroje politiku Nemačke greše prilikom donošenja odluka. Umesto da usmeravaju ekonomiju oni reaguju na ekonomska kretanja, bez jasnog kursa. Ilustracije radi, čuvena politika dekarbonizacije predstavlja opasnost za industriju države, a kolektivni ugovori, koji su nekada prepuštani ekonomskim akterima, postaju sve više politizovani, dok promene u penzijskoj politici podstiču prekomernu javnu potrošnju i doprinose gomilanju dugova. Okosnicu nevolja Nemačke čini insistiranje na ideji da je ekonomija veliki mehanizam, nalik časovniku, u koji država može da se upliće bez posledica, što je rezultat prevelikog kalkulisanja u domenu ekonomije u prethodnim decenijama. Suštinska slabost demokratskih sistema takođe doprinosi problemu. Naime, da bi se pridobili glasači pribegava se novim socijalnim povlasticama i odlaže se primena nepopularnih mera koje bi stavile ekonomiju na stabilnije noge. U tom kontekstu, možemo navesti opasku nemačkog ekonomiste Herberta Girša da ono što je politički isplativo često ne donosi ekonomske koristi. Dakle, nužan je povratak „ordoliberalizma“. Erhardov cilj bio je da se „razumnom vizijom“ ekonomske i socijalne politike uspostavi prevaga nad političkim pragmatizmom i aktivizmom, što znači da je neophodan sveobuhvatan pristup ekonomiji. Njegova vizija „društvene tržišne ekonomije“ predstavljla je alternativu i za suvišno mešanje države i za „nesputani liberalizam“, imajući u vidu činjenicu da je istorija Nemačke pokazala da sloboda bez reda vodi u haos, a red bez slobode pretvara se u prinudu i slom demokratije. Kapitalizam bez nadzora, prema Erhardovom mišljenju, podriva samog sebe, jer monopolisti diktiraju pravila na tržištima i tako „okupiraju“ državu. Ali, pokušaj da se situacija unapredi sve većim uplitanjem države takođe je osuđen na neuspeh. Naime, ljudsko društvo naprosto ne sledi pravila „kolonije termita“, već se moraju uzeti u obzir sloboda i individualnost.
Relevatnost Erhardovih ideja može se sagledati i na primeru sve većeg broja pokreta koji osporavaju tržišnu ekonomiju i neoliberalizam, a koji su dobili na snazi pojavom društvenih mreža. Erhard je bio itekako svestan tenzije koja postoji između ekonomske slobode i demokratske države. On i njegovi sledbenici nikada nisu koncipirali ordoliberalizam kao nepromenljivu dogmu, već pre kao model koji se može prilagođavati novim izazovima.
Autor je bivši izdavač lista Frankfurt algemajne cajtung
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
