Monetarna politika i NBS najveći krivci za privredni kolaps

Pri tome, veoma sam rezervisan ne samo prema metodologiji obračuna BDP, već i prema vrednosti tog pokazatelja za utvrđivanje stvarnog stanja srpske ekonomije – tako razgovor za Danas počinje Nebojša Katić, poslovni konsultant koji od 1992. godine živi i radi u Londonu.

Koji podaci daju verodostojniju sliku ekonomskog stanja u Srbiji?

– Srbija ima ubedljivo najnižu stopu zaposlenosti u Evropi. Stopa zaposlenosti pokazuje koliki procenat stanovništva između 15 i 64 godine radi. I pre izbijanja krize ova stopa se kretala oko nivoa od 44 odsto i bila je na samom evropskom dnu. Od trenutka izbijanja krize, stopa zaposlenosti pala je na oko 38 odsto jer je broj zaposlenih smanjen za oko 200.000. Poređenja radi, prosečna stopa zaposlenosti u Evropi je oko 65 odsto, u razvijenijim zemljama EU kreće se oko 70, a šampion je Švajcarska sa gotovo 80 odsto zaposlenih. Na zaposlenima počiva čitava državna građevina, oni zarađuju, troše zarađeno i plaćaju porez. Podatak o stopi zaposlenosti mnogo više govori o stvarnom ekonomskom i socijalnom stanju nego bilo koji drugi ekonomski pokazatelj. To, na primer, objašnjava zašto je budžet prazan, zbog čega srpska država ne plaća struju, telefon, ili zbog čega mora da proda Telekom. Paradoksalno, i u godinama kada je beležen relativno visok rast BDP-a, zaposlenost je padala iz godine u godinu. Ako hoću da budem ciničan, mogao bih da zaključim kako je u srpskoj privredi sve u redu, samo joj zaposleni smetaju, pa pokušava da ih se reši. Rast BDP-a uz istovremeni pad zaposlenosti, nategnuto i idealno, mogao bi se objasniti velikim porastom produktivnosti. Međutim, ako se pogledaju grane koje su tom rastu najviše doprinele, vidi se da vodeću ulogu imaju finansijski sektor, saobraćaj, i donedavno, trgovina. Teško je verovati da se u tim granama događaju produktivna čuda. Rast srpskog BDP-a je iluzija bazirana na privatnoj potrošnji i inozaduživanju koje tu potrošnju podstiče i finansira. Onog trenutka kada je zaustavljen priliv kapitala u Srbiju, kada je došlo do pada kreditne aktivnosti i potrošnje, domaća ekonomija je ušla u krizu, da bi se krajem 2008. našla u kolapsu. O tome najjasnije govori činjenica da se Srbija našla u onoj malobrojnoj grupi zemalja koje su već u ranoj fazi krize morale da zatraže pomoć od MMF-a. To nije mudrost ekonomske politike, već poslednja mera kojoj pribegavaju samo države pred ekonomskim slomom.

Da li je ta kritika upućena državi ili Narodnoj banci Srbije?

– Geneza srpske ekonomske drame nije počela 2008. godine. Tada je počeo njen rasplet koji će dugo trajati. Po mom uverenju, najveći krivci za privredni kolaps su NBS i monetarna politika. Precenjeni kurs dinara i liberalizacija kapitalnih tokova naneli su strahovitu štetu privredi, uništili su platni bilans, doveli do ogromnog priliva špekulativnog kapitala. Pri tome, sve što je NBS radila bilo je samo u funkciji antiinflacione politike. Deset godina kasnije postaje jasno da uprkos ogromnoj šteti nanetoj privredi, čak ni taj osnovni zadatak centralne banke nije ostvaren i Srbija ostaje evropski lider u visini inflacije. Ovo naglašavam zbog toga što postoji vešto kreirana iluzija da je zapravo monetarna politika jedina svetla strana srpske ekonomske politike. Naravno, ovakvom stanju je ogroman doprinos dala i država nekompetentnim ponašanjem, apsolutnom dominacijom partijskih interesa i odsustvom bilo kakve koherentne ekonomske strategije.

Da li bi ekonomski oporavak, koji se beleži na svetskom nivou, mogao da utiče na popravljanje stanja u Srbiji?

– Imajući u vidu aktuelni ambijent, ja ne vidim mnogo nade. I privreda i građani su prezaduženi, i dok se taj problem ne razreši, oporavak je teško moguć. Kako je uglavnom reč o indeksiranim kreditima, NBS sprečava propast dužnika i kolaps banaka intervenišući na deviznom tržištu, trošeći devize kako bi sprečila veliki pad dinara. Od oktobra 2008. do danas potrošeno je oko 3,2 milijarde evra za te svrhe. Poređenja radi, najveća strana investicija bila je prodaja Mobtela, za 1,5 milijardi evra, koliko se sećam. Sličan iznos se očekuje i od prodaje Telekoma. To znači da su samo na devizne intervencije potrošena sredstva u vrednosti dve najprofitabilnije državne kompanije, ili u vrednosti dva Koridora 10, na primer. Pri tome, željeni cilj nije postignut i pad dinara se nastavlja. Ogroman deo privatnih dugova je tako prevaljen na državu, dakle na poreske obveznike koji će vraćati dugove države. Najveće žrtve ovakve politike su građani koji se ponašaju odgovorno, prostirući se samo onoliko koliko im guber dopušta. Ali, moglo bi biti još i gore jer problem zaduženosti može izazvati ozbiljnu bankarsku krizu.

Koliko naši zakoni utiču na stvaranje povoljnije poslovne klime?

– Imamo zakone koje Evropa nameće i koji su usvojeni po brzim procedurama. Ali za stvaranje povoljne poslovne klime potrebni su i efikasni sudovi, a ne samo dobri zakoni. Ovo je pogotovo važno za srednja i mala preduzeća koja nemaju pristup centrima moći, a nemaju ni vremena niti novca za duge i neefikasne sudske postupke. Pravni sistem je važniji za njih nego za multinacionalne kompanije koje imaju dovoljno moći da probleme reše i mimo suda.

Šta mislite o srpskim poreskim zakonima?

– Ovi zakoni nisu briga Evrope, i ovakvi kakvi su, odgovaraju evropskim kompanijama. Porez na dobit je 10 odsto, dakle izuzetno nizak, sistem poreskih oslobađanja i stimulansa je često besmisleno povoljan i favorizuje nove strane investicije na račun postojećih domaćih kompanija. Uz to, sistem kontinuirano poreski stimuliše i one grane koje ne bi smeo, poput finansijskog sektora. Banke, na primer, plaćaju sramno nizak efektivni porez na dobit. Nažalost, ozbiljne promene neće biti inicirane ni iznutra. Nekoliko stotina ljudi ili kompanija koje kreiraju javno mnenje, koje su u akademskim, političkim i medijskim strukturama moći, podržavaju ovakav poreski sistem jer im savršeno odgovara.

Da li je moguć oporavak realnog sektora privrede?

– Industrijska proizvodnja u Srbija je daleko ispod nivoa na kome je bila u 1989. godini. Nevolja je što je potrošen ogroman novac od kredita, donacija i od prodaje državne imovine, a da pri tom nije gotovo ništa učinjeno za realni sektor ili infrastrukturu. Svi izvori iz kojih se privreda mogla revitalizovati praktično su iscrpljeni. Prihvaćen je rezon da je privatizacija lek za sve. Međutim, veliki broj privatizovanih preduzeća sada je u goroj situaciji nego pre privatizacije. Zato, uz mnogo rezervi prema motivima, političkim kalkulacijama i načinu izbora preduzeća, mislim da inicijativa Ministarstva ekonomije da se obnove firme koje još nisu našle kupca, nije loš put. Nešto se mora pokušati pre nego što se pusti da sve propadne. Ključni problem je što Srbiji nedostaju profesionalci. Previše kvalitetnih ljudi napustilo je zemlju ili su započeli svoj biznis, pa je teško naći odgovarajući kadar koji bi mogao da vodi firme. Uzgred, ali povezano sa ovom temom, zalažem se i za ukidanje keš kredita građanima. To bi pomoglo da se zaustavi proces dužničkog propadanja domaćinstava, da se snize kamate, i ne manje važno, oslobodio bi se novac za finansiranje privrede.

Da li je to dovoljno da se postigne povoljniji poslovni ambijent?

– Ne, i kurs dinara je izuzetno važan element. Privreda koja je godinama bila izložena ratovima, sankcijama, dakle veoma ranjiva, prepuštena je superiornoj konkurenciji koja je dodatno pomagana precenjenim dinarom. Malo toga se isplati proizvoditi, proizvodnja je uvek rizična, dok uvoz nije. Nije slučajno što su gotovo svi tajkuni vezani za sektor trgovine ili usluga, kao što nije slučajno i da je malo inoinvesticija usmereno ka proizvodnji za izvoz. Krediti su ulazili u zemlju, a novac je usmeravan ka građanima koji su tim novcem kupovali inostranu robu. Na kraju ciklusa, Srbija je ostala bez ozbiljne industrije i sa zaduženim građanima. Ovo kruženje novca i robe je služilo stimulisanju tuđih ekonomija i uništavanju sopstvene. To je neobjašnjivo.

Koji bi sektor mogao da računa na nešto brži oporavak?

– Poljoprivreda i proizvodnja hrane su odličan potencijal i ne zahtevaju prevelika ulaganja, za razliku od ulaganja u infrastrukturu ili energetiku, koja su takođe više nego neophodna. Svetski trendovi nam ovde idu naruku. Azija sve brže napreduje, bolje živi i kvalitetnije se hrani. S druge strane, obradive površine su ograničene. U Kini je, na primer, došlo do velikog i opasnog skoka cena hrane i inflacija na tom segmentu premašuje 10 odsto preteći da ugrozi ekonomsku stabilnost te zemlje. Srbija bi morala na svaki način da stimuliše stvaranje velikih seljačkih gazdinstava, da podrži i ojača tradiciju srpskog domaćina i da mu pomogne da uveća i modernizuje posed. Bez toga, na ovaj ili onaj način, obradivo zemljište će preći u ruke stranaca. To ne odgovara dugoročnim interesima Srbije.

Dva principa poreske reforme

Poreska reforma trebalo bi da se bazira na dva principa. Prvi je da porezi moraju biti progresivni – ko više zarađuje mora da plaća progresivno, a ne proporcionalno više. Drugi princip podrazumeva da se porez plaća u zemlji iz koje se kontroliše poslovanje. Usvajanjem tog principa, problem of-šor poslovanja bio bi najvećim delom rešen. Jer, ako neko živi i radi u Srbiji, on onda porez mora da plaća u Srbiji bez obzira na to da li je firmu registrovao na Kipru ili na Labuanu i tamo realizovao dobit. Na tim poreskim principima funkcioniše najveći deo Evrope. Važno je, međutim, naglasiti da ni najbolji poreski zakoni ne mogu da funkcionišu ukoliko država nema kvalitetan i nekorumpiran administrativni aparat neophodan za njihovo sprovođenje.

Pogrešan koncept

U Srbiji je izuzetno popularno propagirati potiskivanje države iz privrednog života kao i njeno marginalizovanje. U tom konceptu, sve je prepušteno moći efikasnog tržišta. Ta teza protivureči iskustvima svih uspešnih modela razvoja. Srbija neće izaći iz krize sve dok ne bude stvorila kvalitetan administrativni aparat na čijem čelu će biti proaktivna, efikasna i kompetentna vlada. Država nije problem po sebi, ona postaje problem samo kada je loša.