Neutralnost

Takođe, sasvim je jasno da je neka vrsta racionalnog usklađivanja veličine izdataka penzionog fonda sa mogućnostima ekonomije neminovna, tim pre što neto broj penzionera godišnje raste po stopi od preko 30 hiljada. Jasno je da je revizija lažnih invalidskih penzija neophodna, makar i kao simbolični gest, pošto suštinski efekat uštede u ovom slučaju praktično ne postoji.

Ipak, teško je oteti se utisku da najavljena reforma penzionog sistema i smanjenje penzija, nisu ništa više od privremenog krpljenja budžetske rupe, kako bi se i nadalje mogla plaćati suicidalna energetska politika u kojoj Srbija svoju „neutralnost“ između Istoka i Zapada plaća Gaspromu pola milijarde evra godišnje. Umesto da bude obrnuto, i da neko nama plati za našu neutralnost, Srbija godinama plaća kao pijani milijarder svoju farsičnu ulogu samoizmišljenog posrednika između Rusije i EU, što je uloga koju u ukrajinskoj krizi očigledno igraju neki drugi, ozbiljniji igrači i države, poput Belorusije. Taj energetski kanjon u budžetu, napravljen 2008.godine, ali i naknadno produbljen od 2012.godine do danas, sada nekako treba sanirati, i naravno da u takvom scenariju neminovno na tapet dolaze oni najslabiji, oni koji ne mogu da se brane, oni koji iz sadašnje nemaštine treba da budu gurnuti u potpunu bedu.

Navodno pokretanje istrage oko privatizacije NIS-a, plašljivi pozivi da se Gasprom nekako sam od sebe složi sa činjenicom da je u najmanju ruku bezočno da vađenje srpske nafte u Srbiji, košta četiri puta manje od vađenja ruske nafte u Rusiji, to su samo neki, vidljivi simptomi nemoći vlasti u Srbiji da se hrabro suoči da ključnim izvorima budžetskog deficita Srbije. I poput muža koga žena bije, pa se on onda istresa na deci, tako se i naša politička elita, u nemoći da i verbalno i suštinski pokaže državnu i ekonomsku nezavisnost i dostojanstvo tamo gde treba i tamo gde se gubici budžeta Srbije mere milijardama evra, sprema da svoju nemoć naplati preko onih slojeva u društvu za koje procenjuje da nisu sposobni da uzvrate udarac i odbrane svoje interese. Tako se najavljeno smanjenje plata i penzija od 10 posto konvertuje u budžetsku uštedu od nekih 450 miliona evra, dok u isto vreme Srbija gas iskazuje neto gubitak od 500 miliona evra, a Gaspromov NIS objavljuje neto godišnju dobit od 500 miliona evra. Vlast u Srbiji ne da nema nameru da to promeni, već čak ne može ni direktora Srbija gasa da smeni, pošto za to nema dozvolu onih kojima ovakvo stanje stvari i te kako odgovara. Upravo zato, jako je teško oteti se utisku da pravi cilj najavljenih ušteda nije bilo kakva dugoročna budžetska konsolidacija, već se pre svega radi o de fakto kreditiranju dodatnog energetskog zaduživanja Srbije, koje očigledno treba da ide do tačke nakon koje će Srbija biti u statusu potpune potčinjenosti.

Smanjenje penzija i plata u Srbiji svakako je neminovno, ali ne u svrhu stvaranja mesta u budžetu za dodatno energetsko zaduživanje države, već pre svega kao deo šire ekonomske politike koja treba da napravi bolne rezove koji vode ka stvaranju prostora za novi razvoj i nove investicije, koje će balans između broja zaposlenih i penzionera u Srbiji, makar malo pomeriti nabolje, korak dalje od ambisa i potpunog sloma ka kome se neminovno ide. Ni u jednom društvu na svetu takvi rezovi ne dočekuju se raširenih ruku, niti postoji utopijska država u kojoj se smanjuju plate i penzije uz aplauze i ovacije. Upravo zato, jako je važno da svrha tih bolnih budžetskih ušteda bude svakome jasna, pošto će u suprotnom jedan ionako težak i mučan posao, postati praktično nemoguća misija. Takođe, nije logično cediti sopstveno stanovništvo kao suvu drenovinu, a u isto vreme imati ubeljivo najniže akcize na duvan u Evropi, sve pod izgovorom da nemamo inspekciju koja može da spreči šverc duvana.

Kao što se od Fudbalskog saveza Srbije traži da novcem UEFA umesto samih klubova gradi nove reflektore na stadionu Zvezde ili da postavlja novu travu na stadionu Partizana, kako bi političkim maskotama u upravama Zvezde i Partizana, tim simbolima borbe protiv korupcije u kojoj nema zaštićenih, ostalo više novca od transfera igrača za međusobnu podelu, tako se može lako desiti da penzioneri, učitelji i lekari izgube 10 posto, kako bi energetski i duvanski lobisti mogli i nadalje da dobijaju svoje stotine miliona evra neto dobiti svake godine. Ukoliko se to zaista desi, i ukoliko se pored rudnih renti i akcize na duvan u Srbiji ne upodobe sa evropskim prosekom, epilog će biti neminovan i imaće dalekosežne posledice nesagledivog trajanja. Tako bi prava politika neutralnosti i državne nezavisnosti mogla da se pokaže simultanim drastičnim dizanjem rudne rente i akciza na duvan, da se i Istoku i Zapadu, ali i građanima Srbije, pošalje jasna poruka da budžetska ušteda nije političko, već ekonomsko pitanje, i takvu politiku bi podržali svi građani, i lakše bi svarili gorke pilule koje moraju da progutaju. Ukoliko se to ne desi, penzioneri i zaposleni u javnom sektoru će pre ili kasnije prestati da redovno plaćaju račune, novih radnih mesta neće biti, a sama budžetska ušteda biće potpuno obesmišljena, a budžetski deficit preusmeren sa budžeta države Srbije na gubitke komunalnih i javnih preduzeća širom Srbije.

Zato bi politička elita pre bilo kakvih bolnih ušteda i rezova, trebala da objasni svoje namere kada je reč o budžetskim prihodima, kako bi i poslednjem penzioneru u Srbiji bilo jasno da li se stvarno žrtvuje radi ekonomske i svake druge budućnosti svoje dece ili radi budućnosti dela političke elite koja svoju budućnost vidi u istom elitnom naselju u kome danas žive Mira Marković ili Viktor Janukovič. Ukoliko ova dilema ne bude otklonjena, i uđe se u sukobe sa širokim slojevima društva oko bolnih ušteda sa potpuno nejasnom svrhom, epilog najavljenih reformi može biti fatalan, a šteta nenadoknadiva.